Богословље

језицима; π 5. предав ъ у- а и е у српско-хрв, и словен. јез., ъ —у а, о а , о у бугарском језику, иьу е у западшш словен. језищша. Рускд језпк у смпслу пзговарагьа ъ као о, ь као е чини засебну трупу. Све наведене промене јављале су се као обележја изговора у пзвесна доба језпчног живота, п о њпма се ыоже говорптп плл на основу упоређења слпчнпх лзраза са сродним језицима, или на основу ппсанпх споменпка л говора жлвлх језпка. Алл и бележење овлх полугласнлка нлје увек слгуран доказ за карактерисање њпховог изговора, например, српскл писал, пише ь онамо, где се већ изговара -а. Тим пре, наровно, немамо никаквог разлога, да по старословенским ъ, к карактерпшемо гьихов пзговор у прасловенско доба, јер ово одвајају од доба појаве словенског ппсма чптави векови 1 . А о томе, како су Солунски Словенп изговаралп ъ, ь у време стваран>а овог пнсма, такође немамо тачних података : сачуванн споменици, који чине основну трупу старо, црв. словен. споменика, нису из времена Св. Апостола Ћирпла и -Методпја, већ носе трагове диалектичних изговора преписивача. Например, глаголски споменици : Асеманово јеванђеље, Маринско јеванђеље, Клоцов зборник, Синајск. Псалтир и Спнајскп требник чине тип диалекта, у коме се ъ изговарало као о, ь - као е, Зографско јеванђеље то чини у редким случајевима; родось, работъ; Ћириловски споменици Савина књпга, Маћедонскн листики, Хиландарски одломци, Лнстићи Ундољског и Супраљски рукопис чине тип диалекта, у коме се не испољава спстематски такав прелаз полугласника ; напр. у »Савиној нжизии има само неколико случајева таквог прелаза : смоковшж, смоковъвьна, кождо, скждельнпчи ; у »Хиландар. Одломцима« и »Листићима Ундољског« налази се само прелаз ь у е, псти случај je и са »Супраљским Рукописом« : прелаз ь у е, и то у првом делу рукописа, док у другом делу има само један израз : дьнесь, и у суфскпма имена на i : емь, емъ, -ехъ ; а прелаза ъ у о уопште нема. То сведочи само о томе, да већ у десетом веку ъ, ь у јужнословенским језицима скрећу на нејасно о а и нејасно е а . А о приближном карактеру стар. цркв. словен. ъ, ь могли би да судимо највероватнпје по данаппъеы изговору ових у диалектпма Солунске области. У говорима ове области полугласни се данас чује двојако : у Севернпм пределпма, напр. уБугарпјеву и Новом Селу изговара се као о а , а у околпди Сухога е а : со а н < сън), гласо а т < гласъ а т), де а н, де а не а ска,ттанки,е а нки, ле а сно. Нејасна боја полугласника са гласом -а- и са гласом -е навела je била join В. Облака, да зашьучи 2 , да се ъи у староцркв. словен. jeзику изговарало као и у севернпм Солунскпм пределпма, а ь je било нај ближе данашњем изговору полугласника у Сухом,

1 Облакъ. ibid, 550.

3 ibid стр. 550,

292

Богословље