Богословље

За потврду постарао се навести читав низ разних погрешака, разуме се, погрешака по. његову разумевању. Дело je преведено с руског. У томе, мислим, не 6ικ ми се могла ставит« нека нарочита замерна. Бивало je и бпва и увек je допуштено да се књиге преводе и посредно, са другог којег. језика. Нарочито кад се има у виду претежно пропагандистички смер за извесне идеје оригинал се, из разумлшвих узрока, може и нзоставити, па да се оцет добије добра књига. Није, ваљда, непознато, да ни Свето Писмо на српски ни je превођено са оригинала. »Велизариј« од Мормонтела преведен je с руског а не са француског. »Еноха Ардена« од Алфреда Тениса чика-Јова-Змај није превео са енглеског већ са руског језика. И још безброј има таквпх случајева и примера. С руског сам превео joui ii због тога што имам поверења* у Руса и не сумњам у исправност гьегова рада. А добра књига никада не може бити стара, па ни кад je из 1907. године. Треба битп претсрано укалупљен у форме, без ширине погледа па рећи да je ово »старо дело«. Боље књиге, бар код нас, по овом питању иије било. Зато сам у »Поговору« и казао: »дапружам омладпни згодну прилику за размиш.ъаше о социјалнзму и хришћанству«. А што код Флајшмана недостаје много шта што се после њега доводило, па то нека нађу и изнесу, у то се многи надају, српски апологети-професори. Наслов юьиге променио сам из појмљнвих, једино тактичких разлога. А зашто то не би у юьижевности било допуштепо ? »Пролетње воде« Тургенева у првом преводу нобиле су наслов »Лаљски снег«. »Гроза« Островског има наслов на српском »Зла свекрва«. »Жибоајев син« у српском преводу »Све за сина«. »Ннвазпја« (Еркмана) српски преводилац дао je наслов »Брђани« и т. д. У пословима ове врете дозволен je много већи либерализуй, него што једаи педантан критпчар жели да се истакне својом строгошћу. Даље. Из Флајшмановог дела превео сам и шта!Мпао за наше чптаоце само one одељке, који су, по мојој оцени, били најцелисходнијп. Ако нечији укус налази да треба дати и изостављене члаике па томе нпко неће чннити запреке. У својој оцепи г. Ј. одриче ми знање српског језика, стилистике и синтаксе. Отуда и његов зак.ъучак, да су »идеје и разлагања писца јако метаморфозирана«. Овде je критпчар,

318

Богослов.ъе