Богословље

звао својом, непромењиво у добру, у нераздвојној заједници ca Божанским Логосом, она je љубила Њега свим својим бићем, живила у Логосу, љубљена и обузета Логосом, сачињавала je с Њим један дух. Душа Христова сјединила се са Сином Божјим y најтешњу везу тако, да се није више од Њега растављала. Св. Писмо каже; „Ко се Господа држи, један je дух с Господом“ 1 . (Î. Кор. 6, 17). Та душа, о којој je Спаситељ рекао: „Нико je не отима од Мене“ (Job. 10, 18) од самог почетка сачувала je најпотпуније своју првобитну чистоту и пуноћу своје љубави према Њему. Та душа се по природи својој ничим не разликује од других душа и свагда je имала пуну слободу. Она je слободно љубила Логоса свом снагом и постала безгрешна, шта више неспособна да греши, те снагом неисцрпне пламене љубави и дугом навиком претворила се у неизмењиву светост и тако сва je у ГЬега прешла, с Њиме се сјединила, да je постала с Њим једно. 2 Није то случај ни самовоља од стране Божје, што je дао души Исусовој то преимућство и одлику; то je она добила ради своје високе достојности, ради својих моралних заслуга и тако се и овде показује божанска правда. 3 Тешкоћа, коју у себи садржи сједињење такве безгрешности са слободом воље, лако се решава, ако се размисли, да je душа Христова имала исту природу са свима осгалим, имала je дакле моћ, да бира између добра и зла, али одлучност, којом се она држала апсолутне правде, чврстоћа ньене воље, величина пламене љубави, све je то отклањало сваку помисао на пад и могућност греха за њу, и што je било у почетку ствар слободе, постало je непрекидним вежбаньем друга природа, битна својина. Да би то разјаснио, Ориген узима ово упоређење; жељезо може да се загреје и охлади; ако се маса железа стави у огањ, који непрекидно горе, тада огањ стално продире у његове поре и

1 Contra Cels. I. VI. с. 47. Migne, t. 11. с. 1371. Quod autern dicimus animam illius Jesu tanto Dei filio intima participatione unitam, nec unquam ab illo separandam id minime uiirum est. Nam in sacris Scripturis reperire licet et alia, quae, quamvis duo natura sua sint, reputantur tarnen et révéra sunt unum... Anima Jesu et Verbum duo non sunt.

2 De price. 1. И. с. 6. η. 3. Migne t. 11. с. 211. Ilia anima ab initio сгеаturae et deinceps inseparabiliter ei atque indissociabiliter inhaerens, et tota totum recipiens atque in eius lucem splendoremque ipsa cedens, facta est cum ipso principaliter unus spiritus. De princ. 1. 11. c. 6. n. 4. Migne, t. 11. e. 212. Ipsius verbi dei in ea substantialis inerat plenitudo.

3 Ibid, virtutum suarum merito.

49

Оригенова сотириологија