Богословље

њењем чује и ван граница католичке цркве, чуварице јединства. О томе свједочи свјетска конференција цркава у Штокхолму, Лозани, спрема за васељенски сабор православних цркава на Атосу и друге конференције. Чак у Индији се опажају сличне тежње. Управо најбољи се људи у хришћанским црквама купе под заставом Првосвећеничке молитве; „да вси едино будутъ якоже ты, отче во мнТ, и азъ въ тебТ“ (Job. 17,21). Папа Пиј XI указао je као на главку задаћу свог управљања црквом на успостављање јединства цркве. „Зато“, рекао je он „изабрао ме je Промисао за папу“. Сада, кад се све руши г када влада мржња међу народима, па чак међу разним слојевима једног те истог народа, људи су схватили значење ријечи Спаситеља о јединству, које je он некад изрекао: „Азъ есмь лоза, вы же рождје“ (Job. 15,5). Већ je хиљада година од како je изгубљено хришћанско јединство, и данас je врло тешко (unmenschlich schwer) тај јаз премостити. Док једни одбацују свако развијање хришћанске догме првих вјекова хришћанства, дотле други неће ни да чују о божанству Христа, ма да себи присвајају име Хришћана. Зато je акт мудрости да се покуша сједињење између оних цркава, које показују најјаче сродство међу собой и код којих je најјачи изглед на успјех унионнстичких тежња. То су православие цркве Истока. Мора се признати, да je проблематика уније сасвим различита измефу католичке цркве и источник цркава с једне стране, и између католичке цркве, источник цркава и разних протестантских црквених друштава с друге стране. Главки узрок схизме мефу католиштвом и православљем јесте нарушење заповједи о љубави. Taj гријех подједнако терети обадвије стране. Православље, бојећи ce „ропства“ Риму, нарушаваше заповјед љубави према њему, а Рим je умјесто љубави спроводио право, у за Исток уврједљивој форми. Међугим сасвим je друкчије дошло до раздјељења западне цркве. Наравно, иту je нарушена заповјед о љубави, али то бијаше секундарно, док je тамо то било на првом мјесту. Протестантизам je оваплоћење једног другог погледа на свијет, него ли je онај, који лежи у основи католицизма. На прелазу од XIII вјека ка XIV оживеле су двије идеје, од којих je друга зависила од прве, а то су; номинализам и покушаји радикалне демокрћтизацнје. Номинализам прекорачује границе филозофске спекулације те се манифестира на широко у практичном животу. Тиме што

64

Богослов.ъе