Богословље

номинализам одбацује појам универзалности као реалност, уједно и појам заједнице, a такођер и црквене заједнице, престаје као реална вриједност. Заједница, Црква јесте више сума људи, али не нетто органично. Према томе je појмљиво, да ce je хтјело и на појам о црквеној заједници примјенити радикално-демократске законе. Први пут ce je тај нови поглед на свијет манифестирао на сабору у Констанцу, гђе ce je ишло за тим, да се тај модернизам XIV вјека ззсидри у црквеном уређењу. £ли тај je покушај морао остати безуспјешним, јер ce номиналистички појам о Цркви неда сложити са Христовии учењем о чокоту и лозама, са сликом Апостола језичника о цркви, као мистичном тијелу. Те модернистичке идеје нашле су свог претставника у липу Мартина Лутера, који ce je сам хвалио, да je номиналиста. Он je идеје номинализма и радикалне демократке унео у једно крило западног хришћанства. Нови појам о цркви, који не сматраше цркву као органичну реалност, већ као суму људи, морао je довести и до новог појма о оправданьу, јер оправдање, које je извршио умјесто нас Господ (stellvertretende Rechtfertigung), стоји и пада са учењем о реалности универзалног појма о цркви. Само док je хришћанска заједница реалност, може Христос својим заслугама принијети удовољење за све, само тад je могуће учење о заслугама, о опраштању казне за гријехе заслугама другог. Али како црква не сачињава реалног организма, већ у смислу номинализма суму људи у том моменту учење о замјењавајућем удовољењу постају управо неморалним. Због тога je номиналиста Лутер морао створити нову теорију о оправдању, као што je морао одбацити Предање и признати Библију јединим извором вјере. Са потпуном демократијом неда се сјединити ни ученье о јерархији. Према томе католицизам и протестантизам разликују се не само у појединим учењима, већ цијелим погледом на свијет, док су католицизам и православље везани једним те истим погледом на свијет. Грчко богословље стоји на терену Платоновског реализма, на коме и данас стоји, у колико нањ није упливисало у новије доба протестантско богословлье у другом правцу. Факт je, да католичко и православно богословље имају исту филозофску базу, које протестантско богословље нема. Hollnsteiner признаје, да ce je на Западу од XIV вјека упоредо са номинализмом ширио и индивидуализам, док je од њега Исток био Слободан. Али увјек je времепом наступала и реак-

65

Оцене и приказн

Богословље 5