Богословље
ставника једне силе, која се унаточ сваког стрпљења и толеранције са стране свете столице према њој никад није одлучила да испуни своје обећање. Ни једног обећања, које нам je она учинила, није хтјела држати“. Кад ce je посланик усудио одговорити: „Светости, али то ипак није истина,“ устао je папа са столице и повикнуо: „ja понављам, да ниједно обећање није држала. И ви ce усуђујете објавити ријеч папе неистинитом? Господине посланиче, молим вас, да се повучете“. Другим узроком раскола био je грчки хипернационализам, који су Грци предали православним Словенима. Додуше Томек признаје, да су и папе криви за раскол г. 1054, јер ни папство није увјек стајало на идеалној висини свога положаја. Осим тога Томек признаје, да je и западни хипернационализам ослабио црквено јединство. Раскол je кривица нас свију. Указујући на то, да православии ограничавају развијање хришћанског учења периодом првих седам васељенских сабора, Томек каже, да католичка црква вјерује у непрекидни рад Св. Духа у цркви: католички историчар догматике говори о explicatio тумачењу учења, а не о evolutio развитку његовом, како протестанта уче. Кад православии схвате и прихвате потребу таквог живота т. ј. субјективног напретка откривене истине и њезиног субјективног схватања, тад ће, по мишљењу Томека, нестати и раскола. У интересу уније, по тврђењу Томека, много раде бенедиктинци. Dr. Lübeck у своме чланку: „Проблема уније са хришћанским Истоком“ говори, да спољашње јединство цркве зависи од унутрашњег јединства. Он указује, да je на прву догматску разлику указао царигр. патр. Фотије г. 867, на „Filoque“, а патр. Михајло Керуларије на употребу пријесног хлеба за Евхаристију, тако да су за вријеме схизме постајале двије догматске разлике између источне и западне цркве. Али те су догматске разлике током XII и XIII вјека порасле за нове три, а то je: примат Рима, чистилиште и судбина праведника после смрти. Lübeck жали, што схоластика није имала уплива на грчко богословље, jep je томе сметао у XIV вјеку спор хезијаста, који je био уперен против схоластичара и њиховог уплива на православно богословље. Затим он указује, да je на православ. богословље имао велики уплив протестантизам, који je нашао израз у лицу патријарха Кирила Лукариса. Најпосле он тврди, да су се православии богослови грчки, посјећујући
67
Оцене и прикази