Богословље

засеока и 9 катуна, и т. д. Али се у даровним повељама наглашавало, да je сврха даривања, да би се богомољци дародавца, ослобођени животних брига, могли потпуно посветити молитви и књизи. У основнил! повељама, даваним својим задужбинама, нарочито главним ктиторијама, владаоци су црквене људе, зем.ъораднике, сточаре, пчеларе и занатлије, ослобођавали државних дација, па у неким случајевима и војннх обавеза. Тако, према Душановом Закону, све су цркве еманциповане биле од свију у држави, сем „господина пара, патријарха и логотета“ (чл. 25). Ослобођене су цркве и црквени .ъуди и од свију општнх „работа великих и малих... такмо да работају цркви“ (чл. 26 и 34). И свештеничке баштине ослобођене су дацијз, „да je ст поповска капа свободна“ (чл, 31). Па чак je црквена имовина обезбеђена и за случајеве ревизије дарованих права (чл. 78 и 79). Дато je цркви право да сама суди својим људима (чл 33 и 194), па и по градовима да се суде пред црквеним клиром, а порота свака да буде у цркви „и поп у ризах да их закуне“ (чл. 151 и 176). Имала je црква право азила чак и за Цареве суж*е (чл. 87 и 214). Због свега овога и у нас je стање црквених људи било сносније и лакше им je било живети него оннма, који су били на имањима властеле, ксјој je внше требало, те je јаче и искоришћавала своје поданике. Зато су бегали са властелинских на црквена имаша. Цар Дун ао je био принуђен прописати нарочита,. 22-ги, члан у своме Закону о томе, да људи власте.чннски, који седе по црквеним селима и катунима, иду сваки своме господару. 1 ) Бивало je и сопственика, чак и доцније за време турске управе, који су заједно са својим непокретним нмањем добровољно прелазили у власништво појединих манастира. Западни феудализам, са сталешком поделом народа, због ближег суседства и живљих економских и политичких веза наших на тој страни, почео je се у старим српским државама јављати и развијати раније него код других Словена неточно православие цркве. Он je, природно, захватио и Српску Цркву, али су га у њој регулисавали и умеравали живи односи са Византијом и Цариградском Патријаршијом, строго држање учења, уређења и живота источне цркве у опште, просвећивање у најмеродавнијем за оно време духовном средишту њеном, Светој Гори, и у опште, узимање образаца за унапређење

9 Стојан Новаковнћ, Закон н к Стевана Душана, Београд 1898, 24, 29, 62. 63, 87, 160—162, 164, 165, 214, 236,

100

Богослов.ъе