Богословље

своје цркве само са истока. Утица] запада, у колико га je било, долазио je сам по себи, природно, али оно, што je с јасном намером и планом стварно, узимало се само из центара источног хришћанства. А тамо није било ни владика и опата властелина и магната, ни књажева цркве, па ни грбова у цркви. Ни у правима над поседима својим, ни у понашању према додељеном јој народу Српска Црква није прелазила границе потреба егзистенцнје и омогућавања мисије њене. При том хришћански je водила рачуна и о снази и потребама својих производних људи. Чак je црква примером и утицајем својим регулисавала прохтеве и експлоататарску неумереност тек стварааог племства, које je свуда у првим поколењима бивало грамзљиво. Представници наше старе цркве нису загазили у средњевековне авантуре племства и у опште у феудалне неупутности, које би се косиле са њиховим верским позивом. Истина, Димитрије Хометијан, архиепископ охридски, замерао je Св. Сави што je, по повратку из светогорског пустињачког живота, почео ићи на гозбе, јахати коње одабране, окићене и опремљене, водити многу свиту, путовати са парадом, уз велику и различиту праттьу. 1 ) Али се овакво понашагье Св. Саве, ако баш и није увели чано, опет не може ни сравњивати са турнирским подвизима западних прелата феудала, нити оно баца ма и најмањи прамен сенке на светлу слику Св. Саве. Напротив, ово je и писмено, савремено документовање једне од врлина Св. Саве, констатовање и кроз ово сведочанство оне његове природности, одсуства упреподобљавања и сваке извештачености у опште, каквим нам га je и народ у својим предањима очувао. И Свети Сава je у апостолској мисији својој морао пливати низ ток општег друштвеног живота, да би могао моћније утицати на регулисавање моралног нивоа његовог. Познати путописац Павле Алепски, ђакои антиохијског патриарха, у години 1654, као негативну страну спомиње, како je наш ондашњи патријарх, Таврило I, преко Влашке кренуо за Русију „с величањем и великом охолошћу, с атовима, богато окићеним седлима, посребреним оруифм и великим триумфом“. 2 ) Овако се то учинило, тешким приликама тьегове домовине по-

’) Из превода писма Хометијанова, Српски Сион г. XV, стр. 5. 3 ) Чтешя въ Императорскомъ Обществ!. Исторп’l и Древности РоссШскихъ, 1897 г., књ. IV, стр. 118—119.

101

Грб Српске Патријаршпје