Богословље

тйштеном антиохвјпу, а и иначе нетрпељивом у своме напису' према патријаршком достојанству једног словенског црквеног поглавара. Али у ствари и ово иде у прнлог оригпналних добрих особина и наше више црхвене јерархије, очуваних, ево,. чак и у време турске владавине. Тако исто и оно ограничавање митрополита сарајевског Пајсија Лазаревића, у 1752 години, од стране општине у томе, да не чини никакве „тасламе“ (надмености), да не носи неприлично архијереју одело, нити јаше хатове и на ниша носи неул!ерене рахтове сребрне и да нема више од двојице „јасакчија“ (оружаних људи, каваза), 1 ) није изазвала каква општа дели]ска појзва у ондашњој нашо] цркви, него лична бујност једног њеног представника, претходног митрополита Гаврила Михића. У старо] нашо] цркви монаштво je у опште било нека врста духовне аристокрације. И под Турцима су, како Вук Караџић каже, „калуђери били народна господа: господски се хранили, у ћуркове одевали, на добрии коњнма јахали и добро оружје носили“. Под копитама коньа старешина Манастира Пећске Патријаршије, а нарочито Дечана, и других истакнутих калуђера њихових све до осамдесетих година прошлога века прштала je калдрма и склагьало се с нута чак и у оном поарнаућеном оси-ном гнезду. Старешине манастирске у турскодоба имале су право, свакојако наслеђено ]ош из доба наше златне прошлости, за понешто и судити становницима прњавора: манасгирских, па за нашто их и затварати 2 ). Али све то чинили су као народни прваци, ко]и су учешћем народа и бирани за старешине манастира, дакле не по неком сталешком од светских власти добивеном праву. И у теократији Црне Горе треба тражити почетне побуде у недалеком ]о] западном црквеном феудализму. Иван Црнојевић, у повељн задужбини својој, Манастпру Цетињском, 3 ) од 4 јануара 1485 г., каже само то, како je, кад се под оном депресијом за напуштеном отаџбином молно у лоретско] цркви, у Италији, обетовао Св. Богородицп, да јој, ако му помогне вратити се у своју земљу, подигне храм. Међутим, више него богата за оно време и онамошње економске прилике, дарпвања

*) Сава Косановнћ, Закон за митрополите, Јавор, година XI (1884). стр. 252. 2 ) Вук Стеф. Караџпћ, Српска Рпјечтк, код речи намастир. 3 ) Fr. Miklosich, Monumentn Scrbica, стр, 530—534.

102

Богослов.ъе