Богословље

задужбине своје јасно показују, да je и за материјално обезбеђење манастира, за господарство митрополита цетињског у њему, поред утицаја наслеђене традиције о ктиторствима старик српских владалаца, непосредни подстрек добио посматрарајући имаовину, права и моћ бискупија и опатија западне цркве. Иван Црнојевић je, и кад се вратио у земљу, окружен турским завојевањима, са мало позитивне наде гледао на будућност своје државе и династије, те je за црње дане овом својом духовном фондацијом и превођењем митрополије на Цетиње, уз свој двор, створио резерву, прихватиоцу вођства и старешинства у народу. Њу су синови његови Ђурађ и Стеван у 1495 г. појачали новим обилатим прилозима, нарочито даривањем манастира Обада на Ријеци Црнојевића. Као што су западни прелати господари (сењори) само духовно и то слабо везани били за Ватикан, а за светску материјалну превласт своју сами себе потчинили владаоцима, тако су и црногорски митрополити имали сличне духовне односе са Пећском Патриаршијом, а за остало се сами непосредно односили са владаоцима, прво Црнојевићима, затим са султанима и млетачким дуждевима, док у XVIII веку нису примилн заштиту Русије и руских императора, која им je подигла ауторитет и учврстила саму теократију, обезбедила слободу, формирање и развиће државе. Само што je и ова наша теократија остата чиста од недостатака западног црквеног феудалства, није била онако потчињена апсолутистичким владаоцима, нити je сама у свом кругу власти била аутократска. Још за време Ивана Црнојевића митрополит цетињски имао je удела у управи, утицао и на светске послове. Иван се саветовао с њиме у постављању државних службеника, па и за вођење ратова. Државничка улога митрополита још јаче се развила за време Ђурђа Црнојевића, а, кад je овај 15!б г. отишао у Венецију на свагда, онда je и сва светска власт прешла на митрополита. С друге стране та je власт била минимална, jep су поједина племена свако за се живела и управљала се патријархалним племенским поретком, збором и договором. Може се рећи, да су митрополити били на челу савеза племена, која су их на заједничким договорима и бирала. Они су у главноме благословом и клетвом, а не мачем и силом, изглађивали племенске несугласице. Ако су понекад и сами сабљом предводили ратове (Данило и Петар I), умели су и у бојевима одржати и своје архијерејско достојанство, па и светитељства се удостојити.

103

Грб Српске Патријаршије