Богословље

Дзкле, ни у овој оригиналној нашој теократији, где je могло бити саблазни, да се она развије у онакав црквени феудализам, какав je био на западу, сачувао се источни православии дух. Митрополија Цетнњска наследила je од Црнојевића све, али грб њихов, орла, није узела, јер није било у духу православие цркве, да има грб светског порекла и значења.

ПОЈАВА ГРБА У СРПСКОЈ ЦРКВИ

За време Немањића још није било ни њиховог ни државног грба у доцнијем смислу значења. Још мање га je могла имати Српска Црква, која се иначе, као национална, напоред са државом развијала, a чији су поглавари и за време архиепископије и после прогласа патриаршије, изузетно од остзлих православних цркава, и титуле готово истоветне са владалачким имали. Немањићи су нам оставили знамења своја салю на печатима и новцима, а за њих су се угледали на Византију, па у неколико и на Млетке. „Општи византијски тип печата из времена после васпостављења икона, у које се доба и у нас почињу јављати изображења емблема са символичким значењем, био je да висећи печати, звани буле, на једној страни носе лик Исуса Христа, Богородице или свеца, који je патрон онога чији je печат. С друге стране био je лик владаоца или онога чији je печат“. 1 На нашим старил! печатилш и новщша види се комбинација узора византијских и млетачких, само што лик дужда люетачког зал!ењује лик нашег владаоца, а, люсто њиховог патрона св. евангелиста Марка, код нас je узи.ман св. првомученик и архиђакон Стеван, кога су Нелшњићи узели били за патрона. 1 Тек за врел!е цара Душана, са уређењел! племства по угледу на запад, јавља се и формални грб, прво на новцу, а затил! и скулптурнил! и другим украсил!а. Први л!еђу српским новцима показују чисту хералдичку слику грба новци Балшића, српске династије у Доњој Зети са прил!есол! француске крви, дакле, у најзападнијој српској обласној владавини и у династији, која je имала и западних традиција и погледа. Двоглави орао се за врел!е Душана јавља и на новцу севастократора његовог Јована Оливера. 2 ) Двоглавог орла, позајл!љеног из Византије, алн

') Ст. Новаковић, Хералдички обичаји у Срба, Годншњнца Николе Чу пи ha, Београд 1884 г., књ. VI, стр. 46, 19. 2 ) тамо 13, 42, 55.

104

Богословље