Богословље

био и део Србије и што су аустро-угарски окупаторп ималн претензије и на остале делове њене, па je требало толерирањем националних силlВола на грбу митрополије српске располагати за се и домаће Србе и оне у Турској. Патријарх Арсеније IV, кад je прешао на столицу Карловачке Митрополије (1737—1747), мењао je печате и грбове на њима, комбинујући печате Пећске Патријаршнје и ове нове Кзрловачке Митрополије. Кад je изашла (1741) Стематографија Жефаровића и у њој искомбинована „знамешя патр!аршескэ“. (л. 12 б), са Орбини-Витезовићевим грбом Рашке (једноглави орао са потковицама у кљуну и канцама) у средини, а у кругу грбовима земаља, које су улазиле у састав Пећске Патријаршије, Арсеније IV почиње употребљавати и тај грб без крста с огњилима, сматрајући да je то обележје чисто националног грба. Алн доцније, „свакојако због незадовољства народа, разделио je средњи штит на два дела, те се у горњем налазио орао, а у доњем српско-национално обележје Митрополије Карловачке из њеног грба: крст са четири оцила 1 )“. Али je употребљавао и он, а наследник гьегов, мудри и у ствари једна од величина наше укупне цркве, митрополит Павле Ненадовић (1749 —1768) најзад се потпуно вратио, оном једноставнијеи грбу митрополита Мојсија Петровића. Отада тај грб остаје стални символ Карловачке Митрополије, односно од 1848 г. Патријаршије. И епископи су имали својих печата, али je и код њих морало бити разлике и нестадности, као и код суседних католичких бискупа и онда и данас, кад je царица Марија Терезија, ради увођења регуле у томе, морала, преко свога комесара на црквенонародном сабору у Ср. Карловцима, тражити отиске митрополитова и епископских печата. 2 ). Према датам отисцима изрезани су у Бечу нови печати и, с потврдом грбова на њима, послати како митрополиту за његову архидијецезалну конзисторију и епископима за њихове епархијске конзисторије, тако и за митрополијску апелаторију, чији ce делокруг простирао на све онамошње српске православие епархије. Уз ово, г. Грујић наводи и то, да je декрете о овим грбовима својеручно потписала 17 маја 1777 г. сама царица Марија Терезија, с налогом, „да се сви партикуларии (племићски

*) Радослав M. Грујић, Апологија Српског Народа у Хрватској и Славонији и његова главна обележја Нови Сад 1909, 282. 2 ) Српски Сион, г. 1904, 629.

111

Грб Српске Патријаршнје