Богословље

науке о човеку (антропологије у најширем смислу) Али она je при том самостална, има своје сопствене методе и свој специјални, јзсно ограничени предмет који у својој целини не може бити предмет антропологије. Наука о религији додирује се делимично својим предметом и с другим наукама које имају за предмет човека и његова дела, дакле, пре свега, с историјом, психологијом и социологијом. Али ни једна о тих наука не може, с обзиром на свој карактер и своје методе, обухватити испитиванье деле религије. Све су те науке само помоћне науке које ни све скупа не могу заменити науку о религнји. Циљ je опште науке о религији да одреди суштину религије, суштину гьеног односа према човеку, да утврди тачно и детаљно развиће религије и однос тог развита према развићу остале људске културе. Свакако je неопходно познати, прво, све религијске системе у свима њиховим појединостима и врстама њиховог индивидуалног развоја, и узајамни однос тих система у току њиховог паралелног развића, дакле узајамне утицаје на различним ступњевима развића и сродкости у развићу и онде где се ти утицаји не могу утврдити ни претпоставити. Тиме се бави конкретна наука о рели г и ј и којбј припада све што се до сад скупљало у појму упоредне или обичне историје религије. Апстрактна наука о религији трзжи да објасни суштину религије у опште и да одреди однос религије према човеку у његовом природном развићу. Конкретна наука о религији мора полазити од појединачног религијског система и његовог развоја. Taj религијски систем треба описати, а целисходно уређена та описивања дају систематску историју религи je или ре лиги jску систематику. Од те врсте испитивања религијских система иде се даље ка испитивању узајамних односа религија, одређивању географских и историјских утицаја и утврђивању елемената који потичу из истих или сличних животних односа. То je истори ja развића религ и je. Конкретна наука о религији не мора се бавити само целим религијским системима већ може испитивати и религијске појаве, упоређивати исте појаве у разним религијским системима, одређивати типове тих појава и класификовати их. Taj део конкретное истраживања религије чини упоредну историј у религије.

127

Систем опште науке о религији