Богословље

сра-;), т.ј. извор духовноморалног просветлења; то просветлење, које је у разумној човечјој природи, условљава се остајањем у Логосу (fev duTtc) или општењем са Њиме. И ово је било (q у, као стварност) код првих људи до њиховог пада. (ст. 4). Са падом, са удаљавањем од тесне заједнице с Богом светлост престаје да истиче непосредно из Извора живота, и настала је q GKoria тама, као квалитативно-морална супротност светлости. Светлост наставља да се јавља (cpcuvei), али као нешто спољашње закон и савест у човеку. „Помрачено пак срце није могло да нормално прима у себе (q скста auto ои кателајЗеу) сијајућу светлост, ради своје телесности (ст. 5). Потребно је било ново срце, да би у овој чистој средини опет засијала ранија светлост"; потребно је било „рођење одозго“ (Job. VII, 3) и специјално откривење Логоса (стр. 98—104). Претеча Његов био је Јован, послан од Бога (ст. б) са мисијом да сведочи о светлости (ст. 7). Сам Он није био есенцијална светлост већ само светаоник који позајмљује светлост од праве, по природи својој апсолутне светлости (dXqdivoc, за разлику од dXqdfjg, истинит). Ова светлост стално светли у сваком човеку; отуда је позајмљује и Јован, као „човек“ (ср., ст. б). „Само је код њега сконцентрисана та светлост са особитом чистотом и интензивношћу 11 (стр. 8 —10). Светлост је стално била (qv) као битно својство Логоса и сијала је у свету, који је видљиви рефлекс сијања Очевог кроз Сина (пс. XVIII, 1; Рим. I, 19—20); али је свет не позна (ст. 10; в. Рим. I, 21—23). Нарочито је се била сконцентрисала просветна делатност Логоса у избраном народу Божјем (td i6ia), Израиљу; ту се разулш „завршно пројављивање божанске Речи у разне епохе дуготрајне егзистенције јеврејског народа, често и разноврсно синовљево говорење преко пророка (в. Јевр. 1,1) и последњи звук овог нарочитог обраћања телесни долазак н>егов“; али ■га Израиљ не прими. Ако незнабожачки свет „није познао“ (оик еуусо) свог господара и творца, то јевреји подлеже већој осуди, у колико га одбацише (ои rtapeXapov) и поред тога што су Га знали (ст. 11). Други су Га међутим примили. У контекстузлној парзлели са role i6(oic они се залшшљају као „род избрани, дарско свештенство (I Петр. 11, 9), као духовни Израиљ. Они су уверовали у име Логоса eic 6vop.a durou), т. ј., према контексту, не само да су Га познали као ипостасно .откривење Бога, као вечиту светлост, већ су и потпуно били

233

Оцене и прикази