Богословље

прожети срдачном тежњом к Њему. Као такви они постају,, благодаћу Божјом, „деца Божја“ (Tekvoc oвоп). Tskvov ©еоп је онај који се „слива до органског сједињења с предметом своје вере“, онај „који делимично већ даје у себи рефлекс Бога и има способност и моћ да достигне могућу сличност (уподобљеше)“. „Ово синовство замењује раније, старозаветно синовство, и има над њим преимућство, јер термини „Отац“ и „Син“ изражавали су у Ст. Завету (Псал, CI, 13; Ис. LXI1I; Јерем. XXXI, 20; Ос. XI, 1) више идеју нежности, расположења, симпатије према паломе створењу, а не ту реалну близину коју верујућима даје благодатни препорођај у Богоусиновљењу“ (ст. 12 13). „Али какву заједницу има светлост са тамом (II Кор. VI, 14)? Како је могуће тесно зближење између елемената који су се тако далеко разишли један од другог crkoria и cpobg? Очевидно мора да постоји посредник као веза, који би и самом својом природом сједињавао ове две стране, ради чега се захтева да се у њему налазе битна својства оба елемента. И ето, „реч постаде тело (6 Хбуос 6dps eyevEro)“, историјски је се открила у новој форми. Остајући неизмењив у својој божанској природи, Логос је усвојио потпуну људску природу у смислу природног човека, као засебне индивидуалности, не отр-а, јер је примљена и разумна људска душа), тако да је Он Бог и човек у нераскидљивом јединству Богочовека. „Узневши, идеално, својим оваплоћењем све људство к Богу“ и сједињујући са собом верујуће као чланове Свог Тела, Он тиме и чини да они реално постају деца Божја (ср. I Job. V, I): „Ви сте Христови, а Хрнстос је Божји“ по речима Апостола (I Кор. 111, 23). Он је се „уселио у нас“ (вбкгр-чсбеу ev pp.lv), учинивши наше тело скинијодЧ за себе (скгур: Мат. XVII, 4; Марко, IX, 5; Лука, IX, 33). Уз то, како реч бкргбсс код седамдесеторице тумача „увек одговара јеврејској речи Schachen (1 Мојс. XIII, 12; Суд. V, 17; VIII, 12; 111 Цар. VIII, 12), а термин Schechina-h се специјалноупотребљава за ознаку видљивих јављања Јехове народу израиљском, нарочито у „скинији" која је била праслика Господа Спаситеља (1 Цар. XIX), то вОкрусооеу изражава мисао да је у Христу „боравила сва пуноћа божанства телесно" (Кол. 11, 9) и била очигледна за време Његовог живота у телу. Сам јеванфелист сведочи да и после оваплоћења у Њему стварно огледало (e-dsacdp-eda, за разлику од обичног opav гледати спољашње) божанство у форлш доступној човеку ср. Јевр.

234

Богословље