Богословље

mitologijama, ima svoju kolijevku u ravninama Eufrata i Tigara“ (стр. 297.). Морали би најпре имати сигурне доказе за то, па тек онда ширити таке идеје у широј јавности, а ми данас немамо ништа од тога, јер се у науци панбабилонизам преживео. Израз „patesi“ (стр. 203., и 324.) боље би било превести: „кнез" —„свештеник" (испор. словеначки knezo-skof, Fiirst bischof.). „Бог Еа није преварио сина свога Адапу, (стр, 307.) него, напротив, Еа (по епу о створењу човека) није ни сам знао да ће се „Агш“ умилостивити. Агш се љутио на ~Adapu“, што је сломио крила јужном ветру, и на Еу, што је откријо „нечистом човеку унутрашње ствари неба и земље. Хоће да га казни. Но бог Таmuz и Gyszida богиња, „придворни" Anu ови моле за Adap-y и Anu, одобровољен, хоће да даде на концу Adap-и „хлеб живота“ и „воду живота*. Ту је моментално расположење Апи-ово иначе се давао „хлеб и вода смрти" Цео тај мит нема никакве сличности са библијским казивањем о Адаму и Еви, дакле се неби требало ни позивати на њега (стр. 307.). Неприхватљиво је мишљење да: „funkcije te nauke (kaldejska nauka: madijanje, vracanje) jesu privatni i sluzbeni obredi svecenickoga reda“ (стр. 313.). И опет застарела рационалистичка хипотеза прошлога века, која се у историји религије спомиње само као историјска прошлост, а нема присталица. Lilita није само „olujni demon". Још и данас је она код Јевреја, ноћни демон вештица, која је особито опасна за породиље. При позивању на Деворину песму (Суд. 5, 4. 5.), као и код осталих псалама, требало би навести места где се налазе у Библији, јер то лаик не зна. Химна египатска из доба Аменофиса IV. није „bogu Reu“ (стр. 329.) него Атону (сунчевој кугли), У погледу старости и вредности 14 главе књ. Постања, писац узима хипер-критичко становиште, када вели „no jezikom (?) i cijelim inace sadrzajem (?1) moglo je to pripovijedanje postati istom za „babilonskoga izgona“ (стр. 411.). Управо из сачуваних нам имена у тој глави (’Amrafel из Sine’ara, Kedorlacomer из Elama Ariokh из Ellasara) види се да је ту употребљен врло стари извор, а никако из „babilonskog izgona“; као што то показује корифеј јевр. историчара Kittel R. (о. с. I. 281, 282.). Од куда писцу тумачење имена Божјег код Јевреја „ Jahve дува“, не знам. Највећих тешкоћа имамо са тумачењем тога

251

Оцене ii приказп