Богословље

страшног злочина. Мисао да га сваки осуђује као оцеубицу, морала je да га тишти много година, као и Александра I, који je кроз цео свој живот осећао тежак терет овог невољног греха. 1 ) О томе врло лепо говори Михаило Константиновић; „Стефан постао je краљ српски и цар бугарски; али je опет владао с великом тугом, jep je добро знао, какво je дело учинио. Зато je послао к патријарху и к митрополиту, па и к монасима у Св. Гору и молио их je Бога ради, и добио je одговор : „Не можемо ти никакав савет дати, нити да градиш задужбине манастире, нити да даш служити литургије, него једино да се обратиш к Господу Богу“. Кад je цар те речи чуо —■ одмах je отишао ж манастиру Дечанима и кад je стигао, на голим коленима отишао до манастира, непрестано плачући и молећи: „опрости ми, мили отче“. Кад су велика господа видели ту његову велику жалост, узели су га отуд и нису му после више дали да иде •онамо“. 2 )

Без сумње, у томе причању има и погрешака, има и елемената фантззије. Али држимо да je основ његов веродостојан. Млади краљ Стефан IV осећао je искрено и дубоко кајање ово можемо потврдити анализом његових повеља.

У првим својим повељама Душан доста често говори о својем греху и о греховности својој. Мислимо да ово нису само баналне фразе. Ретко који српски владар толико се зауставља на својим греховима, колико млади краљ Душан. 3 ) ГЬегово богаство изгледа му као неправедно. Грешан и недостојан роб каје се пред Господом, тражи заштиту Богородице, чита посланице апостола Павла, искрено боји се Страшног Суда:,, Владичице дКво Богородице, помози ми вь дьнь испытании могего хегда престолы поставеть се и книгы разьгнуть се и тамнага обли-

') У Душановом Законику г. 1349 прописана je у чл. 96 за оцеубиство најстрашнија казна (спаљивањем), преузета из Прохирона XXXIX, 35.

2 ) Гласник XVII, стр. 73—74.

3 ) Обично кад владари бацају анатему на оног који учини нетто против онога што je у повељи наређено, спомињу: „и ако сам грешан,“ Mikl. Mon. Serb. 10, 15, 71. 75, 77. Гласник 32. 166; Од. Спо м. 14, 23, 26, 99. Понекад у интитулацији вели се; „азь грЬшни (и недостоини)“ Од. Спом. 25,67, 82, 100, 105, ПО. Mikl. Mon. 65, 67, 69: Крал Милутин пред крај живота говори внше о својим греховима, оида кад je ослепио свог сина и ocehao извесну грижу савести; 1313 Ртачка, 1316 Баньска, 1321 Грачаничка. Mikl. 67, 71; Гласи. 32, 164; Од. Спом. 89, 100.

291

Кад je Дечански проглашен за свеца