Богословље

Срем. Карловци, 1902. књ. I. св. 3. стр. 166. и Тумачење Св. Писма Hob, Завета од А. Иванова, срп. прев. од Б. Јовановића, Београд 1912. стр. 161.). На стр. 255. писац не устаје сасвим отворено против језуитске поделе греха на философски и богословски грех, што православни моралисти сасвим одбацују, пошто таква подела води моралном лаксизму (попустљивости). На стр. 345. писац вели, да тајну миропомазања врши само епископ, и да je карактер исте тајне неизгладив (character indelebilis), међутим no учењу наше цркве тајну миропомазања врши и епископ и презвитер, a благодетни карактер тајне миропомазања je изгладив (сравни чланке од Др. Душана Јакшића y „Богословљу“ 1928. св. 3. и 4. и „Гласник Срп. Патријаршије“ 1929. св. 19. и 20.). На стр. 350., a y вези са учењем римске цркве о т. зв. „opus operantis“ и „opus operatum“, „ex opere operato“ и „ex opere operantis“ стр. 334, 352. и 353. (види Полемичко Богословље, Л. Епифанович П. Протић стр. 65.; Katholische Moraltheologie, D. Dr. J. Mausbach, I. Band, Münster i. W. 1927. стр. 181. и чланак од Др. Д. Јакшића y „Богословљу“ 1927., год. 11. св. 2. стр. 103. —114.), писац истиче разлику између сакраменталног и духовног причешћа, што наша црква не признаје. У вези са овии излагањем писац даље говори о т. зв. наградама (стипендијама) за читање службе божије (стр. 353.) (сравни: напред цнтирано Прав. Црквено Право од Др. Н. Милаша стр. 574. —580.). На стр. 364. и 365. писац говори о печату материје тајне исповести (sigillum sacramentale или confessionis), наиме о држању y тајности са стране свештеника свега оног, што исповедник или покајник исповеди пред свештеником y тајни исповести. По учењу римске цркве писац наглашава, да je издавање тих тајни најстрожије забрањено, издавање овакових тајнп сматра ce као сакрилег (светотатство). И y нашој православној цркви ce најстрожнје забрањује издавзње оног, што je поверено y тајни исповести (Правила Православне Цркве, Др. Н. Милаш, 11. књ. Нови Сад 1896. стр. 258.,'. У овом ce, дакле, питању не разликује учење римске цркве од учења православне цркве. Но зато ce разликује учење римокатол. цркве y следећим питањгша, која ce тичу тајне исповесги; Тако на стр. 365. —368. писац говори о тајни покајања, о задовољењу (сатисфакцији) правде Божије помоћу епитимије (канона покајања), који ce налаже покајнику, и опроштења греха изван тајне исповести помоћу т. зв. индулгенција, с којима располаже само римски

Богословље