Богословље

ових елемената личности, онда ћемо наћи две теорије, које покушавају да објасне узајамни однос тела и душе, найме, теорију психофизичког паралелизма (тј. паралелних процеса у телу и души без узрочне везе) и теорију психофизичког узајамног дејства. Прва теорија не одговара јединству личности: друга се боље слаже са фактима човечјег искуства. Остаје питање, како се ова теорија може применити у питању о односу двеју природе и воље (божанске и човечје) у личности Исуса Христа и односу Бога и човека. Према учењу Атанасија Вел. и Халкидонског Сабора Христос je савршен Бог и г.авршен човек, који се састоји из тела и душе. Терл’.ин „човек“ овде се различно схвата, или у апстрактном смислу човечје природе, или у смпслу универсалног човечанства, које обухвата све људе бивше, садашње и будуће, или у слшслу индивидуалног човека. Као што Теодор М., тако и Patterson схвата термин „човек“ у овом последнем смислу. Даље, он каже, да то није човек од вечности или, другим речима, да није могуће да Богу припишемо вечно човечанство. Иако je идеја човека постојала од вечности у божанској мисли, реализпрала се салю у акту оваплоћења. То je био „идеални“ или узорни човек, какав je постојао од почетка у божанској мисли. Његово савршенство у Христу ипак није статичко стање, већ динамички процес; он поступно напредоваше у л!удрости (Лук. 11, 52 и поел. Јевр.) и постајаше савршен због послушности Богу и страдања; ипак je био савршен у свакој стадији свог развића, као дете, као л\уж. Његово усавршавање није могло доћи до тога да би постао Бог (то би било слично незнабожачким митовима о полубоговима и обожавашш херојилш); човек люже и мора да се уподоби Богу, као створен по слици и прилици Божјој. Господ je био савршен човек због нераздвојног уједињења с Богом „Шири се, ако и не преовлађује, вели Petterson, тенденција да се начин уједигьевьа божанства и човечанства у Христу објасни с тачке гледишта антиохијске школе, тј. да се факат оваплоћења изрази у терминилю не субстанције, но воље и сазнања“. С ове тачке гледишта покушава да реши питање и Patterson. Није л\огуће, вели он, да замислимо у Христу два, једно од другог независна сазнања. Јединство сазнања у Христу лшгуће je при претпоставци, да je он све више и више сазнавао себе као Бог у човеку. Није могуће тачно одредити моменат, кад je он пот-

152

Бргословље