Богословље

пуно реализирао своје Богосиновство, али се мора приписати ранијим годинама његова земаљског живота (?). У појециностима питање о односу воље решава се овако. И ако божанска и човечанска воља дејствују у узајамној вези, ипак свака од ових чува своју самосталност. Човечанска следује божанској, али je слободна. У току свог живота човек-Христос деловао je тако, како je хтео Бог. Не само што je објекат његове воље био идентичан са божанском вољом, него je и сам субјекат, који je деловао, био један и исти, jep je био једно са Богом. Бог je био у Христу и деловао преко њега и у њему; али није се дејство његово ограничавало телом и душом човека, он je деловао и изван човека. У одговор на примедбу неких критичара, да je коекзисенција двеју воља у једној личности психолошки непојмљива, Patterson ce обраћа к аналогији односа између тела и душе и позива се на теорију психофизичког узајамног дејства (в. горе). Слично je томе и духовно узајамно дејство божанске и човечанске воље у Христу: овде je узајамно дејство Бога и човека најтешње, најпуније и перманентно. У закльучку Patterson покушава да своју теорију оваплофења доводе у склад с „религиозним искуством нормалног хришћанина“, налазећи да богословље, да не било бесплодна доктрина, мора да буде уведено у виталну и тесну везу са религиозним животом. „Факте хришћанског живота, вели, могуће je, слично доктрини оваплоћења, изразити у терминима воље". Пуну анализу односа Бога и човека у религиозном искуству дао je Др. Relton у књизи A Study in Christology, a Patterson се ограничава на најмање. (стр. 105— 111). „Нормални начини божанског деловања на људе јесу благодат, откровење и надахнуће,“ вели он, и даље објашњава сваки од тих момената. Благодат je, према вербалном смислу, дар, а стварно сила Божја, која дејствује у души човека, или воља Божја, која реално делује на вољу човека. Она делује не принудно, не паралишући слободну човечју вољу, иако у неким случајевима и предупређује њену акцију. То исто je и у самооткровењу Бога човечанству. Садржај овог откровења зависи од стелена способности човекове, да га прими, те према томе прогресира. Божји смер je наше спасење и коначно савршенство, али се оно реализира или зауставља у вези са нашим разумевањем и послушношћу вољи

153

Оцене и прикази

Богословље