Богословље

Половином ill века пре Христа преводиоци књига палестинское канона са старојеврејског на грчки језик тако звани превод Septuaginta, LXX придодали су своме преводу свештене књиге, које су се појавиле од закључења палестинског канона половином V века до крајем 111 века. Али палестински канон и не садржи те књиге, нити су икада на јеврејском биле придодате палестинском канону, јер им je Синагога а и Православна Црква 1 ) одрицала богонадахнуће. Зато се оне и зову неканонске књи г е Старог Завета. Оне се деле на целе (којих има 9. књига) и одељке, које су их њихови непознати писци присајединили овој или оној књизи палестинскоги канона. 2 ) Како je овај превод извршен у Александрии; то се он друкчије још зове: александриски превод и александриски канон. С обзиром на еминентну важност палестинског канона у старозаветној и новозаветној Цркви, у овој расправи постараћемо се да се детаљније упознамо с његовим постанком и дефинитивном редакцијом закључењем. То јест: прво ћемо се упознати како су постале мале збирке и где су се чувале, а затим како су и кад постале једна целина у данашњем свом облику, найме; канон.

I. ПОСТАНАК МАЛИХ ЗБИРКИ КЊИГА СТАРОГ ЗАВЕТА.

У старо, античко доба интересовање за религију и науку било je тесно везано. Зато je за њих и национална литература

9 Јован Дамаскин (| 754), у свом спнсу ; ’Ακριβής εκθεσις ’Ορθοδόξου ΠίσΓεαις, неканонске књиге назива да су ; „прекрасне и корисне“, али ce вели, не могу прикључити канонекпм књигама jep се .не налазе у ковчегу··. Пре њега, Трулским Сабором (680) неканонске књиге признате су као сасшавнп део Св. Писма, алн не као надахнуте инспирнсане, већ као „прекрасне и поучне“, како их je Дамаскин назвао. Канонисте Зонара, Аристин и Валсамон канонске књиге, као инспирнсане, огласили су да су обавезне за целу Цркву, док неканонске књиге, својом религиозном и моралиом садржином, служе само као ρ,οόρε и корисне књнге. (Упор. Зунгеровъ, Общее историко-критическое введеше въ священыя ветхозавЪетныя книги. Казань 1902, стр. 178—180).

") Неканонске целе књнге су : о Товнји, Јудити, Мудрости Соломонове, Мудрости Исуса сина Сирахова, И и 111 Јездрина и I, 11 и 111 Макавејска : одељци су пак Молитва Манасијина, на крају II Дневника; Посланица Јеремијнна и књига Барухова, у књизи пр. Јеремије; Додатак последњој глави у књизи о Јову; Плалм CLI; Одељци у књнзи о Јестири (шго су неозначени стиховн у словенској Библији 1,1; 111 13; IV, 17; V, 1 ; VI II, 12 и X, 3); као и у књизи пр. Данила 111, 24—91 и XIII—XIV глава.

182

Богословље