Богословље

којем je од наведених гледишта г. Марјановић најближи. Шта више, по гледишту, које г. Марјановић заступа на стр. 6., 12., 13., г. Марјановић не би ни смео назвати своју Етику „Хришћанском“, јер Хришћанска Етика заступа стварну (квалитативна и квантитативну) разлику између човека као разумно--слободног бића и неразумие животиње (сравни: Јуда 10. стих; IL Пет. 2,12,; мишљење грчког писца IV. века Немесија, De natura hominis, cap. 2. Migne, P. gr., tom. 40. p. 586. и даље) Неће бити излишно, ако на овом месту наведем и мишљење уваженог римокатол. епископа D-r Schneider-a, a које гласи: „Душа животиња нема разума, па према томе ни слободне воље ни савести. Животиња истина прави разлику између угодное и неугодное, корисног и штетног, али не прави разлику између доброе и рђавог, правое и неправое, врлине и порока. Животиња нема свести о закону и дужности, о одговорности, заслузи и кривици. Није оправдано према томе стављати на исти степей животињски сексуални нагон са човековом љубављу према роду, животињску државу са човечијим заједничким животом, како се то често пута чини, успркос противном гледишту признатих стручњака“ (Göttliche Weltordnung und religionslose Sittlichkeit, D-r W. Schneider, Paderborn, 1909. стр. 331.). Па даље roen. Dr. Б. Лоренц у својој Психолоеији, Београд 1926 стр. 293. вели: „Воља у најужем смислу, права воља, за разлику од чулне, нагонске тежње, названа je с правом разумном тежњом. Jep воља претпоставља pasyiM, тј. способност размишљања о својим поступцима, одн. предвиђања њихових последица“. У вези с тим сравни о слободи воље; Богословски Гласник, Срем. Карловци 1902. књ. I. св. 1. стр. 40—49., св. стр. 104 —112.; 1908. књ. XIV стр. 156—175,; 1913. књ. XXIV св. I—s. стр. 157. и др. Ja сам се мало подуже задржао на овом питању и навео све ово у намери да покажем, колико je апсурдна тврдња г. Марјановића, да и животиње имају вољу (стр. 12. и 13) па ма та воља била и инстинктивна. Напослетку, међу овим напоЈменама да кажем join и ово: У Психологији животиња постоји највећа дивереенција разних схватања и толика дисоријентација (D-r V. Dvorniković, Savremena Filozofija, 11. sv., Zagreb, 1920. стр. 214. и 213—233.), да се уопште не може ни говорит о неким утврђеним научним резултатима, на које би се могао позвьти најмање један хришћански у овом случају још и православии моралиста. Наслови: Религиозност и Религија, ре-

244

Богословље