Богословље

као сам напред, спада]у више у Апологетику, ипак зато примећујем, да г. Марјановић и овде греши. На стр. 8. г. Марјановић вели: „Човек je човек од кад je религиозан“, а то значи, по мишљењу г. Марјановића, да човек некад није био религиозан, религија се дакле јавља у времену. У осталом то и сам г. Марјановић даље тврди кад каже: .човек je дошао до идеје о праузроку као вечном и свемоћном бићу које je назвао Бог или божанство (сравни и на стр. 9., 13,, 14. и 39. ). Ja пак речима уваженог римокатол. аполегете D-r F. Hettinger-a велим, да je религиозна способност сваком човеку иманентна; да je порекло религије у идеји Бога, која je човеку такође иманентна, a која се развија посматрањем природе, развија се и из саме себе и свршава се у позитивном Откривеньу (Lehrbuch der Fundamentaltheologie öder Apologetik, D-r F. Hettinger Freib. im Br. 1913. стр. 45., 90, и 114.). Госп. Mapjaновић би много боље обрадио наслове на стр. 9 —11., бар са гледишга Хришћанске Етике, да je узео за полазну тачку чињеницу, прво, да je морал сваком човеку урофен (Lehrbuch der Moraltheologie, D-r A. Koch, Freib. im Br. 1910. стр. 52. —53.) ; и друго, да je морал дат човеку и на позитиван начин (морал Ст. и Нов. Завета). У првој половини стр. 11. г. Марјавовић je могао нетто рећи о Мојсијевом декалогу (Il Мој. 20, 2,—17.; V. Мој. 5, 6,—21.). Наслов: Човек као духовно и морално биће (стр. Н.и 12.) јесте понављање ранијег излагања, које je још и у извесној контрадикцији са излагањем на стр. б. —7. и 12. и 13. Исто je тако понављање ранијег излагања и на стр. 6—7. и 12—13. Исто je тако понављање ранијег излагања на стр. 14. Одељак: Морална воља (стр. 12—27.) je изложен без потребе врло развучено, зато без мало V 3 књиге садржи само о вољи. Овај одељак о вољи je и пренатрпан, садржи тако рећи свега и свачег, а местимице je израђен и конфузно. На стр. 14. и 15. г. Марјановић je требао објаснити ма са пар речи хришћански космополитизам, требао je споменути, да има безобзирних егоиста, покварених и неморалних људи, злочинаца и преступника, који се баш не потчињавају „добровољно“, како вели г. Марјановић, апсолутној вољи. У почетку 15. стр. г. Марјановић, рекао бих, заступа начело неке врсте културне етике, док о моралном напредовању у смислу начела Хришћанске Етике нема скоро ни помена. Па онда, ja незнам зашто г. Марјановић често пута говори о некој

245

Оцене и прикази