Богословље

давао слику крајњег моралног пада човечанства“, вели да се појавило Хришћанство са „развијеном заставом мирне револуције противу постојећег стања“ (стр. 13). На тој застави, вели биле су написане две највеће аксиоме хришћанске истине, а то су стихови Јована Богсслова IV 27, где се вели да je Бог Дух, и XIII, 34, којим се даје нова заповест „да љубимо један другога“. Према томе, закључује писац, Хришћанство je: религија духа и љубави. За овим цењени писац наглашује да принципи хришћанске вере сами собом показују да су они упућени: појединим личностима индивидуама а не масама; појединој савести, свести а не постојећим друш!веним институцијама; појединим разумима и срцима а не системама идеја. Jep, Бог хришћанске религије није се налазио као богови датадашњих религија y величанственим храмовима које су људи подигли својим рукама, већ „у несаграђеном храму срца свакога човека" (стр. 14)._ Зато закон овог Бога није у кодексу овог или оног пророка или свештеника, нити „на каменим таблама“, већ на „таблицама срца“, који одатле регулише живот верних нове религије, a који je: стална молитва и служба Богу. На овај начин, закључује писац, Оснивалац нове вере уздиже важност и значај једне личности над масом, коју беху претпостављали стари, а и неки од нових философа. Стога и хришћанска религија, са етичке тачке гледишта, преузела je прво васпитање једне личности, и од ње и преко ње ишла ка васпитању масе. Jep, циљ хришћанства je да живот једне личности, као индивидуе, прикаже као најбоље религиско и етичко изјашњење, које ниједна религија до тада није успела да прикаже (стр. 15). Васпитавши овако личности, где се Бог појављује као „Дух“ и „љубав“, хришћанство je свој утицај пренело од личности на масу, и тако допринело промени друштвеног живота. Ma да je хришћанска религија, у почетку, имала чисто „индивидуални карактер“ (због свог природног утицаја), ипак једновремено, она je имала и „друштвени, социјалан карактер као организатор и регулатор индивидуалист и друштвеног живота“. То je хришћанска религија постигла кроз Цркву, као ььена аутентична и исюьучива претставница. Кроз Цркву, као такву, дакле вршн се у друштву ширење начела Јеванђела и регулисање друштвеног живота чиме се постизава стварни пре-

254

Богословље