Богословље

порођај човечанства. Развиће хришћанства од индивидуе до овог великог броја у садашњости, писац овако, врло пластично претставља: „Тако je хришћанство предато личностима и дванаесторица постали су седамдесеторица, седамдесеторица постали су пет стотина, пет стотина три хиљаде, три хиљаде Ашоге хиљаде и милиони, и тако ce формирало препорођено хришћанско друштво кроз прилазак индивидуа, које ништа заједничког није имало са прехришћанским друштвом, (стр. 17), због чега нам прва хришћанска заједница пружа сасвим нову икону друштвеног живота и фазу“. У другом делу г. Аливизатос прелази на анализирагье „љубави према ближњима“, која je донела једнакост међу члановима хришћанског друштва, која пре тога није постојала, Ова једнакост, без икаквог терора, произвела je четири преображаја: религиски, политички, расни и социјални“ (стр. 17). Зато je она као религија του πνεύματος καί της αγάπης добила -општи καθολικόν карактер, јер хришћански Бог je „Отац свих људи“ (16.). Сви, па и они који још нису постали хришћани, јесу деца Божја. Потпуна једнакост људског рода, с потпуним одбацивањем зида који je делио народе, јесте дело храшћанске науке, коју хришћанство никада није тражило да људима наметне силом. Ту писац наводи чувену реченицу Ап. Павла: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женскога: јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 111, 28). Све ово, дакле, хришћанство je постигло путем индивидуалног препорођаја савесги својих нових чланова који су, од тада, били више и изнад свега хришћани. Отуда je један Римљанин, поставши хришћанин, престао да себе сматра за привилегисану личност над онима који не беху Римљани (стр. 18). Као последица хришћанске идеологије, путем наметања закона љубави, јесте: човечанско достојанство жене, уклањање отстојања између роба и господара, цењење потребе оних што страдају, уздигнуће породичног живота и морално васпитање личности, друштва, племена и народа (стр. 19), Надмоћност нових, хришћанских принципа, допринели су преображај у људском животу, због чега се сада хришћанско друштво јавља под сасвим другим изгледом, јер код њих беше „једно срце и душа“ и све беше „заједничко“ (стр. 20), што je било непознато и несхватљиво εις τήν αρχαιότητα у старики.

255

Оцене и прикази