Богословље

се поплашили и побегли, а на месту су оставили Нила и велики плен. Одморивши се код извора и угасивши своју жеђ, посланство je сутрадан наставило своје путовање и, кроз 4 дана, сретно je стигло варварском цару. Овде су Нилу „са заклетвом" јавили да син његов није погинуо, већ je продан некоме у Елузи 1 . Нил се одмах креће са два пратиоца у Елузу. Још на путу срета он једног младића, који му јавља радосну вест да Јиу син Теодул заиста живи и да му je врло добро, jep га je купио један свештеник 2 . Пошто je дошао у Елузу, Нил најпре одлази у храм Божји, да узнесе Богу захвалну молитву, а .затим се упућује епископу, где се догађа дирљив сусрет његов с милим сином. После немих загрљаја и суза радоснида Теодул je испричао историју свога спасења 3 . Отуда ми дознајемо, да га варвари нису жртвовали јутарњој зори само зато, што су преспавали одређено за то време; касније су га продали најпре једном сељаку у Субаиту, а затим Елуском епископу. Пошто je саслушао причање сина, Нил му je признао, да ce je он за време свог туговања заветовао Богу да ће, ако му син остане у животу, проводи™ још уздржљивији и строжији живот 4 . Као одговор на ово Теодул je изјавио, да ће он врло радо суделовати у извршењу тога завета и заједно с њим подвизавати се, пошто он себе сматра да je више обасут милошћу Божјом. Елуски списком није им забранио да остваре своју намеру и радо их je отпустио, али их je напре рукоположио за свештенике, као награду за њихов труд и испаштање. Примивши благослов од епископа, отац и син враћају се на Синај, где проводе време у раду и подвигу до краја свог живота. За годину смрти св. Нила ми немамо тачних података; али можемо претпоставити, да je Нил умро око 430. г. 6 , т. j. у ,доба близу трећег васеленског сабора, jep он у својим делима јасно осуђује несторијанске заблуде, које су се већ биле по-

1 ibid, col. 673 В.

2 ibid, coi. 676 A.

8 Narrationes VII, Migne gr. s. t. 79. col. 680 BCD 688 ABC.

4 ibid. 689 A,

5 Филарет, архиепископ Черниговски, мисли, да je Нил. умро око 450 г. (Види његово дело: „Истории. учете объ отцахъ церкви“ τ 111, § 208. СПБ, 1859 г., стр. 75). Али за ову претпоставку не налазимо јаке арсументације. (Види; Realencyklop. f. prot. Theol. Leipzig 1904 г. Bd. 14. стр. 90).

217

Живот св. Нила Синајског