Богословље

У закључку писац додирује некоја основна питања и извесне актуелне проблеме (о вечном и привременом у пастирском •служењу; особите обавезе које ставља пастиру данашње време; материјално и духовно у животу пастиреву; потребан Vili Васељенски сабор). На крају имамо два прилога: реч Митрополита Стефана свештеничком кандидату пред рукоположењем и поуку пред исповешћу. Књига г. Шавельског je несумњиво врло интересантна и од вредности већ и по томе што публикује у својим предаваньима много од онога што je најбоље у православној пасторолошкој литератури, а што ипак није лако доступно данашњем свештеничком кандидату. Да поменемо, између осталог, радове Митрополита Антонија, En. Теодора, студије из часописа, нарочито пак радове о. Јована Кронштатског, које, с пуним правом, писац ставља у ред извора за Пастирско Богословље. Али су многа поглавља у овој књизи у другом њеном делу у којима се искоришћена литература допуњује личним опажањима писца и новим примерима. Чак су та поглавља и интересантнија и боља. Док се у првом случају наилэзи понекад на извесне несигурности (нпр. у дефиниции о науци и о пастирској служби), дотле су понека места у којима се говори о предметима преживљеним, о којима писац има свог властитог искуства често непосредна и убедљива. Нарочито су лепи примери пастирског рада које писац зна и има својих импресија о дејству њихову. Тако нам даје читаво једно поглавље, названо „Живыя души“, у коме приказује о. Јована Кронштатског као духовног пастира вишега степена, протојереја АлександраРождественског као организатора борбе противу пијанства у народу, протојереја Митрофана Блажевича као раденика на подизању сеоског газдинства и материјалне културе, и попадију о. В. Покровског просветитељку сеоске жене. На другом месту, узгред, дају се и друга лепи и нови примери из живота, као, на пример, опис начина старања о сиротшьи у парохији прот. Н. Розанова у Екатеринодару и др. Пада у очи у овој књизи велико интересовање пишчево за радом у чисто-просветно културној области. Писац жели да има једног савременог православное пастира, образованог и углађеног, не само добро упознатог са током друштвеног живота, него чак и од утицаја на тај целокупни живот. Писац je, види се, добро осетио шта значи за народ недостатак културе;

252

Богословље