Богословље

он има много срца и да саосети у материјалним невољама народним. Па како je раније, по његовом мишљењу, недостајала пастирска интервенција у овим областима, он налази за потребно да се дуже задржи и на културним и социјалним проблемима и на питању о материјалном подизању парохије. Људи „не живе једино о хлебу“, али се не може без тога. С друге стране, видело ce je како црквени живот зависи од социјалних догађаја. Како, дакле, може црквени пастир да буде по страни од свега оног што je питање живота парохије? Само, та идеална слика пастирева, коју нам даје писац, приказује нам пасгира више као друштвеног делаоца, него ли као духовника, као човека молитве. Изгледа да то и не испада случајно, него да je то већ формирано гледиште писца. Друкчије се не би могло да објасни пренебегавање и испуштање из књиге важнијих православних духовно-аскетских писаца, директно ографивање свештеничког кандидата од утицаја аскетизма и чак спомињање некакве опасности и штете од „сувишне побожности“! Могло би се приметити, и поред шире обраде предмета, да поједина питаньа ипак нису решена потпуно. Можда то зависи и од самог начина на који се третирају. Тако je на пример, са питањем односа цркве према рату. Друго je питање, да ли свештеник лично може одобрити, у појединим случајевима, ово зло, а друго опет; je ли могуће дедуктивном методом доказати да хришЬанство одобрава и захтева рат, као, на пример, што то чини ислам. Нарочито се не бисмо могли да сложимо са писцем у оном, готово, генералисању кад се говори о недостатцима и манама у руској цркви. Jep, збиља, добија се утисак да се ту не говори о рфавим случајевима, него о целој једној нашој цркви, која je, очевидно, заслужила и боље изразе. У књизи се нађу такви судови: „Вера руског народа није била разумна... Сама суштина хришћанске религије остала je за прост народ непријемљивом и тајном... Комунистичкој револуцији претходило je време дегреса Православие цркве“... А на супрот томе, пуне су многе стране књиге хвале за једну туђинску хришћанску конфесију, чију ипак некоректну пропаганду и искоришћавање тешких прилика у руској цркви писац не заборавља да нагласи. Ко добро не познаје сва та „преимућства“ те кон-

253

Оцене и прикази