Богословље

сазнања, као што су мржња, гнев, завист, ругање (исмевање, irrisio), охолост и др. И зато се он труди, колико може, да добро чини и да буде весео (bene agere et laetari). 1 У побожност рачуна Спиноза и жељу човекову да се допадне људима, уколико она произлази из разул!а (cupiditas hominibus placendi quae ex ratione determinatur), 2 а не из афектз. Ко себе и своје афекте јасно и разговетно сазнаје, љуби Бога, и то у толико више, у колико више сазнаје себе и своје афекте. Jep ко себе и своје афекте сазнаје, осећа задовољство,. у вези с идејом Бога (concomitante idea Dei). Та љубав према Богу мора дух највише обузети. Бог je Слободан од свих страсти (expers est passionum) и не узбуђује се никаквим афектом задовољства или незадовољства. Jep афекат или страст није ништа друго него нејасна идеја (confusa idea), у којој ce изражава повећање или смањивање телесне моћи делања. А Бог не може прећи (прелазити) ни ка већем ни ка мањем савршенству. Зато Бог не љуби и не мрзи у правом смислу никога. 3 Али исто тако нико не може мрзети Бога. 4 Jep Божја идеја, која je у нама, адекватна je и савршена, и у колико ми посматрамо Бога, v толико смо активни. А у колико дух сазнаје себе и своју активност, он може осећати само задовољство, а не незадовољство (као што je мржња.) 5 Љубав према Богу je најсталнији афекат и највеће благо, коме можемо тежити по заповести разума (ex dictamine rationis). Јасно и разговетно сазнање, нарочито адекватно сазнање, т. ј. сазнање вечног и бескрајног бића Божјег, рађа љубав према Богу, „према ономе што je непролазно и вечно“. Како мисли Спиноза о бесмртности душе? Он верује у њу. Он je на извесан начин и доказује. Дух може представљати и сећати се салю док траје тело (durante corpore). Али у Богу има нужно једна идеја, која изражава суштину овог или оног људског тела под видом вечности. Зато Спиноза може тврдити: „Дух људски не може битн апсолутно раздвојен с телом (cum

1 Eth., IV, prop. 73, schoi. (Op. 11, p. 258).

2 Eth., IV, appendix, 25.

3 Eth. V, prop. 17. Deus neque ad maiorem neque ad minorem perfectionem transire potest Ib. Coroil.

1 Eth. V, prop. 18.

5 Eth. 111, prop. 58, demonstr. и V, prop. 18, Demonstr.

Богословље