Богословље
т. зв. окултна традиција. Па није ова традидија управо и окултна. Окултисте немају никакво право да њу себи присвајају. Она je у ствари од њих позајмљена са стране, поглавито из разноврсних апокрифа и погрешних мишљења, које je васељенска Христова црква одбацила и осудила. Лажна je и слика Господа Исуса Христа, направљена на основу овог сасвим погрешног извора. Лажна je она чак и са окултног гледишта. Наравно да и за окултисте морају да буду обавезни опште човечански закони и норме логике. Зато ако je Исус Христос „оваплоћени Бог“, син Божји, духовно, а не телесно рофени од Бога, једнобитни по суштини Своме Оцу (стр. 127), онда зашто je њему била потребна нарочита окултна спрема, путовање по разним земљама и странама, проучавање свих окултних друштава и организација? (стр, 50. —51.). С друге стране ако je Исус Христос истинити Бог, непорочни свемогући Дух, „одвојени од Оца само етерним размаком духовног бића“ (стр. 128.), зашто су њему били потребни сви ти „напори“ „устезања“ и муке за време извршења чудеса, о којима толико опширно прича писац у својој књизи? У научном погледу кшига je испод сваке критике. Hajвиши ауторитет за писца претстављају такве сасвим популарне и ненаучне књиге, као што су н. пр. „Нова интернациокална енциклопедија“ (стр. 7. 11. 17. и др.), „Нова теологија“ Р. Ј. Кемпбеља (стр. 31. 34. 41. и др.), „Тајне магије“ окултисте Елифаса Леви (стр. 142 и др.), на које се он најчешће позива у својим разлагањима и аргументацији. Понашање писца према нашим канонским јеванђељима je сасвим антинаучно и скроз нелогично. Он се користи овим јеванђељима наравно као једним ординарним извором „окултне традиције“, сличним осталим незнабожачким, јеврејским и хришћанским „легендама“ али у исто време себи допушта безразложно и неоправдано отступайте од њиховог аутентичног текста, кат-кад и кварење његово, као што се то лако може видети и из горе од нас наведених примера. У оквиру историје и догматике хришћанске аутор се јавља савршеном незналицом. На стр. 125. он пише н. пр. дословно следеће: „никејски символ вере je био сасгавњен и примљен од никејског сабора 325. г. π. Р. X. У оригиналу се он завршавао речима; „верујем у Духа Светога“. Оста л о
85
Оцене и прикази