Богословље

и печење. Све би, дакле, говорило за то да je то пасхална вечера. Из скоро буквалног подударања тих вести, може се за«ључити, да су их јеванђелисти или црпели из једног заједничког извора, или их узимали један од другога, но у та] проблем ми не можемо улазити овде 1 . Али, покрај тих извештаја, који категорички говоре за то да je Христос заиста одржао пасхалну вечеру, код истих синоптичара наилазимо и на места која не потврђују ту њихову верзију о пасхалној вечери Христовој. Она су у противности са сгарозаветним законским прописима о празнику пасхе, као и јудејским обичајима доцнијих времена. Као што je познато, Христос je своју последњу вечеру држао у четвртак. Умро je у петак, преко суботе je лежао у гробу, а васкрсао je у недељу. У томе се слажу сви јеванђелисти. 2 Ако je Христос своју последњу вечеру одржао у четвртак, и та вечера била пасхална, онда je он осуђен, разапет и сахрањен на први дан пасхе, једнога од три највећа празника. То би било у потпуној противности са мојсијевским законодавством и јеврејским обичајима. Први и најважнији услов за •светковање сваке суботе и празника, био je: потпуно уздржавање од свакога посла (Лев. 23, 3 след.; Излаз. 16, 23. 20, 8 23, 12. след.; Број 15, 32. 29, 35; Девтероном. 5, 14), Сами синоптичари, изгледа, да противрече себи, када говоре да je сутрадан, дакле на сами празник пасхе, или још 14-нисана, у пасхалној ноћи, држана седница синедриона, највишег управног и судског тела јеврејског, са суђењем Христу. Суди Христу Пилат, па и ту су присутне старешине народне, научењаци и фарисеји. Maca света прати Христа до Голготе, губилишта јерусалимског, нечистог места за сваког Јудејца. Симон Киринејац мора на носи крст Исусов, још два разбојника, безуветно Јудејци, разапињу се с Христом. Јосиф Ариматејац и Никодим, члан синедриона,

1 О томе у многобројним уводима и коментарима, од којих ћемо споменути само неке новије, у којима се налази и старија литература, нарочито: Kaulen, Einleitung in das Neue Testament; Belser, Sickenberger, Kurz■gefasster Einleitung in das N. T. Freiburg 1924, Vogels, Bisping, Zahn, а и Gladder, Unsere Evangelien. I. Reihe, Die Literaturgeschichte der Evangelien ■(Freiburg, 1919) Heigl, Die vier Evangelien, Freiburg, 1916.; Др. Дим. Стефановић, Четири канонска јеванђеља, Срем. Карловци 1910.

2 Испор. Schuster — Holzammer, Handbuch zur Biblischen Geschichte, Achte, neu bearbeitete Auflage. Zweiter (Schluss) Band, Das Neue Testament, ibearbeitet von Dr. J. Schäfer, Freiburg im Breisgau 1926 стр. 381.

103

Да ли je Христова последња вечера била пасхална