Богословље

тешкој борби човек полаже сву своју наду на блзгодатну помоћ, и да je због тога неопходно потребно искрено молитвено покајање. „Искушење несносне жалости“, нише Нил, „може се уништити обилним сузама, благим надама и љубављу према сладчајшем Спаситељу Христу“. 1 Када слабљење психичких сила, које ce појављује при жалости, узима јачу и интензивнију форму, тада човечју душу ■обузима ново страсно стање, познато под’ именем άκηδίσ ■(acedia, „клонулост духа“, цркв.-словен. „уныние“). Ова страст стоји у Нилово] схеми на шестом месту. Ми je можемо окарактерисати као потпуно опадање и слабљење целог душевног живота, јер утученост, која приводи човека неактивности у духовно-моралном односу, загосподари целом човечјом душом. „Клонулост духа“, каже Нил, „јесте млитавост душе (άτονία -φυχης)“, 2 која достиже такав степей, да се душа лишава јачине и трезвености и постаје неспособна за живу активност. Природно je, да друге страсти при таквим условима, због слабости разума и неодлучности воље, не наилазе ни на какав отпор. •Оне лако узнемиравају душу, као што, без нарочитих тешкоћа „лаки ветрић повија слабу треку“. 3 Карактеристичне особине човека, код кога je завладала клонулост духа, јесу променљивост жеља, равнодушност према цело] околини и љеност. „Клонулост духа“, вели Нил, „изгони монаха из његовог дома“, 4 али он нигде не налази себи мира. Не задовољавајући се средином, која га окружује, он „смишља примамљиву слику лутања“.... 5 Али „као што биљка, која се преноси с једног места на друго, не доноси плода, тако и монах луталица не доноси плода врлине“.... 6 Ништа га не задовољава. Монах, који je клонуо духом, не налази мира ни у сопственој ћелији. 7 „Његове су очи стално уперене на врата, а мисли маштају о посетиоцима. Зашкрипе ли врата, он скаче; чује ли се глас он гледа у прозор и не одмиче се од њега, док се не укочи седећи.

' Epist. lib. 11, LUI col. 224 В. 2 de octo spirit, malitiae, cap. XIII col. 1157 С. 3 ibid. 1157 D. 4 ibid. 5 ibid. 6 ibid. col. 1160 A. 7 ibid.

236

Богословље