Богословље

XV,S „Ми приносимо Њему оно што je Његово (αύτω тсс ίδια)... Хлеб од земље, после призивања (έκκλησιν) Бога над њим, није више обичан хлеб, већ евхаристија“... 1 . Најзад спомиње неког јеретика Марка, гностика Валентинове секте, (I, I, с. XIII,2), који je тобож приносећи евхаристију дуго изговарао речи призивања. 2 И ако Ирине] говори о освећењу дарова само узгред, 3 али ипак он зна за епиклезу. То признају и Тајрер, и Ватерих и Зеберг 4 мада овај последњи као и Катански заступа мишљење о т. зв. „логос-епиклези“, држећи да Ирине] не разликује појмове Логос и Дух. Томе противуречи савршено коректна и јасна тринитарна терминологија Иринејева. Све ово значи да je већ у првој половини 111 века епиклеза била распространена у свима црквама од Мале Азије кроз Палестину, Египат, Нумидију све до „Лугдунума“ у Галији. Благодарећи томе лакше се већ даје успоставити веза између св. Кирила Јерусалимског и Василија Великог с једне стране и муч. Јустина Филозофа с друге. Она апостолска традиција о којој говори велики кападокијски архијереј заиста се може постелено пропратити од њега назад па све до почетна 111 века или, можда, чак и још раније до половине II века, ка послеапостолском времену.

На западу се неће поверовати сведочанстзу св. Василија Великог о апостолском пореклу епиклезе зато, што у прво време (све до половине IV века) у литерат}ри патристичкој о тој се молитви говорило мање, краће и не толико јасно. Наведене и споменуте речи св. отаца и учитеља 111 века и почетка IV и ако се признају на западу као пуноважне, али се њима ипак не поклања толика пажња, као рецимо „катихезама“ св. Кирила Јерусалимског. У овим последњим критичка наука види првипут 5 јасно изражено учење о епиклези као консекраторној молитви, док она ранија готово заборавља и зэнемарује. Изгледало би да у догматици и литургици тек у по-

1 ibidem, col. 1028.

> Μ. Ρ. G. Vil. col. 579.

8 Bardenhewer, 1, 429.

1 Seeberg. Lehrbuch der Dogmengeschichte, 1,462. Катанскгй, op. cit. 113.

5 C a b г о 1, L’épiclèse in Diet. A. C. L, col. 143; Мерк, op. с. 105.

340

Богословље