Богословље

sequuntur invocato Deo. Supervenit enim statim Spiritus de coelis, et aquis superest, sanctificans eas de semetipso, et ita sanctificatae vim sacrificandi combibunt“. Наведени примери многобројних молитава призивања Св.г Духа у различитим случајевима живота цркве показује да je црква y 111-IV в. као и данас признавала неопходно нужним благодатно учешће Св. Духа у свештенорадњама, т. ј. да je Св. Дух извор освећења, да се Њим добије пуноћа благословенна, да се а тамо где нема Св. Духа не може освећење извршиги. Такво догматско гледиште црква je и у литургичком богословљу и у делима св. отаца доста јасно изражавала. Из „Дидаскалије“, „Апостолских установа“, „Канона Иполита“ и т. сл. не може се никако друго учете извести. У историјској прошлости хришћанства од 111— IV в. па на овамо не може се наћи друго гледиште на освећење евхаристичких дарова, но оно које je црква увек заступала. У историји старог хришћанства нема ништа што би ишло у прилог схоластичкој тези. Из свега досад реченог могли би се о епиклези у евхаристичким молитвама пре IV в, извести следећи закључци и тог 1) епиклеза je несопорно у то време постојала; о њеном апостолском пореклу сведоче св. Василије велики у квьизи „О Светом Духу“ и (псевдо) Прокло у „Слову о предашу божаиске литургије“; молитву епиклезе знају и о њој говоре више хришћанских писаца из 111 в. 2) литургија о којој говори Јустин Филозоф у својим апологијама и у „Разговору с Трифуном“ јесте литургија из VIII књиге „Апостолских установа“ у којој епиклеза постоји и завршава низ догматских мисли, које се у канону евхаристије садрже; и ако Јустин изрично не спомиње ништа о молитви призивања Св. Духа ради освећења и претворења дарова, ипак je ова молитва у његовој литургији постојала. Али и ако старохришћанска литурпгја зна за епиклезу као битну, неопходно потребну за освећење Дарова молитву, сама епиклеза тиме никако не добија карактер неке мађијске формуле. Дарови се освећују не речима епиклезе из уста свештеника-теурга, него благодатном силом Светог Духа. Епиклеза има важности само у општем контексту евхаристичког канона, чинећи са њим једну нераздвојну целину.

351

Епиклеза