Богословље

3) епиклеза у евхаристичкој молитви није само једна литургичко-археолошка појава: она оваплоћава у богослужењу догматско учење цркве о Св. Духу као осветитељу; то се учење практички изражава и примењује не салю у евхаристичкој епиклези, него и у многобројним случајевима освећења и посвећења. Трагова томе има у ранијим списима хришћанске кньижевности. 4) ако je црква увек сматрала за неопходно благодатно садејство освећујуће Силе Св. Духа у евхаристији, не може се говорити о томе да се данашње значење ове молитве (освећење евхаристичких дарова) појавило у њој тек доцније, да она није имала та] смисао и у прво време; у противном случају ми би морали признати еволуцију самог догмата о Св. Духу Осветитељу, о чему нема никаквих трагова у историји. 5) из проучавања најстаријих литургичких и канонских споменика и дела св. отаца не може се никако извести и образложити учење схоластичког богословља о свештенику заменику Христовом и о тако званој „форл!ули освећења“ (тайносовершитељна формула). Свакако заштитници латинског гледишта не могу никако да одговоре на питање која се само собом јавља ако се стане на то гледиште, найме: шта je утицало на појаву епиклезе као освећујуће молитво ако je пре тога није било? када се та промена извршила? како би се могло помирити њиховв учење о освећењу са светоотачким веровањем у Св. Духа као Осветителе? Сведочанства историје ни у ком случају не иду у прилог овим латинским тезама. Шта више, објективна историјска истина je констатовала да je некад и латинска лшсао имала молитву епиклезе, да су и западни богослови до извесног врелюна учили о освећењу евхаристичких дарова молитвеним призивањем Св. Духа, да сеучење о „форлlули освећења“ и о свештенику заменику Христовом појавило много доцније, да се схоластички погледи на те ствари никако не слажу и не люгу се помирити са светоотачюш учењем. Али све су то питања која захтевају специално проучавање и која излазе из скромног оквнра ове кратке расправе.

Архимандрит КиириЈан.

352

Богословље