Богословље

ској настави, значењу појединих служаба и важнијих момената у њима, него историјату њихову. И скраћивања, која се у појединнм чиновима богослужења no нахођењу појединаца врше, имала би наука о богослужењу да провери и уједначи за сву Прав-ославну дркву. Црквено-историјске и црквено-правне науке такође могу много послужити мисији за просвећивање црквене свести, истицањем пригодне за то садржине своје и светлих момената у прошлости, који су били последица разумне дрквености ! и испуњавања црквених правила и прописа, односно манифестације вере и побожности. Све гране богословља уткане су једно у друго. Зато је немогуће строго издвојити оно, шта би која од њих могла долринети просвећивању црквене свести. Сами богослови ће наћи и места и начина, којим ће помоћи мисију за појачање дрквености, то јест за ревносније похађање храмова и пробуђено, свесно учествовање у заједничком мољењу. Ово је неопходно за одбрану и обнову вере и Цркве. Православље и његов култ сами су по себи чисти и узвишени. Али је богословска наука позвана да та преимућтва изведе из нејасног сазнања, да их истакне и учини достојањем свести сваког православног хришћанина.

Прот.

Ст. М. Димитријевић

Проблем сазива Васељенског сабора

Под појмом „васељенски сабор“ (oiKoup-evixf] ббхобод) нма се у строгом смислу речи подразумевати скуп свих епархиских епископа у Хришћанству као законити претставник целокупне цркве. Међутим у току Средњег и Новог века велик број области издвојио се из канонске заједнице васељенске цркве, па су се ове области једностраним актом конституисале као посебне црквене јединиде. Ова цепања јављају се као последица дубокосежних догматских и цркве-

1 ) Предавање одржано I деиембра 1936 no подне на четвртој седници Првог конгреса ортодоксне теологије у Атини. Гледе историјата васељенских сабора упућујем на темељну и исцрпну расправу проф. А. Доброклонског, Васељенски сабори и православна ирква, „Богословље" 11 (1936) 165-72 и 276-82.

33

Проблем сазива вассљенског сабора

Богословље