Богословље

II Сократова смрт je изузетно ретка; као Сократ ретко ко умире. Он je умро без икаквог страха од смрти и жалости ма за ним земаљским. Лако се растао чак и са својом породицом, жен ом и три сина од којих су двојица били мали. Њих je послао кући, а код себе задржао само своје ученике, с којима je провео време до смрти у разговору о бесмртности душе. Он није одгађао смрт до последњег тренутка, него je раније затражио чату са отровом. Пружени пехар са раствореним отровом прихватио je „сасвим ведро”, није ни „мало задрхтао ни променио боју или лице” него je „по свом обичају, исколачио очи и питао: Шта кажеш за овај напитак? Сме ли се мало излити коме на жртзу или не?” Онда je принео „пехар к устима па сасвим лако и пријатно отров испио”. Кад je потом приметио да му ноге отежавају, легао je на леђа чекајући да га смрт потпуно уништи. Пред сам издисај Сократ je мирно рекао свом ученику Критону да боговима принесе петла на жртву, па je потом занавек заћутао. 2 Тако je Сократ „неустрашиво и благородно одлазио у смрт”. 3 човека. Смрт je, каже он, „растанак душе са телом“, те „мртав бита Сократ je радо отишао у смрт, jep je мислио да je она добра за не значи друго него то да се, с једне стране, тело растало са душом и да je само за се, и да се, с друге стране, душа растала са телом и да je сама за се”. 4 У том смислу смрт je добра за човекову душу. Jep· душа je та којом се може сазнати „нешто од онога што одиста постоји”. 5 А телом се оно што „одиста постоји” не само не може сазнати него оно спречава душу да до истине дође, па je у интересу саме душе да се ослободи тела, да би се приближила истини. Сократ каже да душа „миели најбол>е онда кад je ништа не збуњује, ни слух, ни вид, ни бол, ни каква сласт, него кад се у највећој мери ограничи на саму себе, без обзира на тело, па када, колико год може, без заједнице и без додира с њим, тежи за оним што одиста постоји”. 6 Душа се до извесне мере може ослободити тела и за време земаљског живота. То je постелено умиравье којим умиру филозофи, уколико очисте своју душу од света телесног и повуку се у себе. Али такво, филозофско умирање je недовољно за потпуно сазнање истине. Душа мора потпуно да буде ослобођека тела, да би сазнала оно што „одиста постоји“ потпуно. То се дешава само смрћу. Јер „ако хоћемо да икада сазнамо нешто у његовој чистота, онда се морамо избавили од тела и самом душом гледати ствар по себи. И, као што се чини, оно за чим чезнемо и о чему тврдимо да смо његови љубимци а то je сазнање имаћемо тек онда кад умремо, као што показује наше разлагайте, а не док живимо”. 7 Стога „прав и филозофи истински теже умрети, и од свих луди иьима je смрт најмање страшна”. 8 Сократ je тако мислио о смрти и тако умро, као филозоф доследан свом учењу.

2 Платон, Федон или о души, превео Милош Ђурић, Београд, 1937, 106/7.

3 Исто, 3

1 Исто, 16

s Исто, 17

6 Исто, 18

7 Исто, 20

8 Исто, 21