Богословље
17
стБом. Jep j едино на шта се на крсту жалио то je изразио речима; „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мат, 27, 46). 15 Христову реакцију на смрт одредила je, дакле, сама природа смрти, њен сотонски, антибожански и античовечански характер. Али, Његова смрт се не може само са те стране и тот основа потпуно разумети. Јер како ће се реагирати на једну ствар не зависи само од ње него и од природе онога који ' реагира, од његове личности. То несумтьиво важи иза Исуса Христа, те je, поред характера смрти, Христову реакцију на смрт одредила и Његова личност. Стварно, Христова личност била je таква да je могла да реагира и стварно je реагирала на смрт баш онако како она заслужује. Тако je могао да реагира само Исус Христос стога што je Његова личност особита, што се одликује особинама које су својствене само њој. А то су, прво, што je Он у таквој заједници с Богом да je једно с Њим и због тога Син Његов љубазшг Који je по Његовој вољи; и друго, што je био потпуно без греха; није био нити „роб греха“ нити „продан под грех“, те je као такав,-са таквим особинама, морао да реагира на смрт са много већим .ужасом и непријатељством него што из истих побуда може да реагира ма који човек. Jep негативна реакција на смрт, ако се иста схвати као религиско зло, je много непријатељскија што je побожност дубља и искренија. Стога нико не може тако непријатељски да реагира на смрт као Исус Христос, jep je сваки човек, више или мање, „роб греха“ коме није много стало до заједниче с Богом и моралне светости, те ситуација коју ствара смрт не може да му буде тако тешка као Исусу Христу који je једно с Оцем и савршено безгрешан. 16 Али, иако je Његов став према смрти био непомирљиво непријатељски, ипак Исус Христос није избегавао смрт, није ни покушао да дй отпор да не дође до ше нити je Својим ученицима дозволио употребу силе као средство да бране Његов живот, него je мирно, као јагње, гапао у смрт. Тако je одлазио у смрт стога што je Његов Отац желео да Он умре за спас целога човечанства, те je Исус Христос имао или да откаже послушност Оцу или да учини жртву примајући на Себе оно противу чега je —· смрт. Исус Христос je био агреман на сваку жртву ако je то воља Очева. Тако он „открива своју врлину и светост и нама даје поуку да слушамо Бога и онда кад се природа противи“. 17 Стога се молио Оцу речима: „Оче мој, ако je могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али не како ja хоћу, него како ти!“ (Мат. 26, 39). С обзиром на све ово што je до сада речено о Сократово) и Христово) смрти може се ре*ћи зашто су се они различило понашали кад су смрти гледали у очи. ЕЬихово различите реаговање на смрт несумњиво потиче отуда што су имали два различила мишљења о њој и били две различите личности. Jep док je Сократ умро као филозоф, доглодан свом уверењу да je смрт добра ствар, jep души даје слободу да може да дође до пуне истине; дотле je Исус Христос умро као Богочовек, доследан откровеној истини да je смрт зло.
13 ib. 135
17 Zlatousti, Mathäus-Kommentar, Кар, XXVI, I