Богословље

16

лиско ни учење Карла Барта, који, правећи разлику између „прве“ смрти под којом разуме телесну смрт и „друге смрти” под којом разуме осуду на вечне муке, каже да телесну смрт не карактеришу она страшна својства која су характеристична за „другу смрт“, пошто се у случају прве смрти ради о „природном умирању”. Појам „друге смрти”, каже он, „претпоставља појам прве којој зли, разорни, неприродни карактер оне друге није свойствен”, пошто je смрт „приближавајући се крај човековог живота“. 13 Свакако да телесна смрт не може бити тако страшна као духовна, али то не знаки да телесна смрт није зло, него да je само природни догађај: „приближавајући се крај живота!“ Каква je за човека уошпте, смрт je исто таква и за Богочовека Исуса Христа „непријател>”, јер и у односу на Њега испољава свој сотонски и антибожански карактер. Њен антибожански карактер у односу на Христа показује се, пре свега у томе што Га разара као Богочовека, што одваја Његово човечанско тело од Његове душе. и Његовог божанства. То разарање je антибожанско, јер Син Божји je постао Богочовек не само по воли него и дејством Божјим, пошто je Света Дјева Марија „зачела од Духа Светога“ (Мат. 1, 18), онпа кад je Дух Свети наишао на њу и сила Највишега je осенила (Лк. 1, 25). Сем тога, антибожански карактер смрти у односу на Христа показује се и у томе што Му je смрт онемогућила заједницу с Богом коју je Он као Богочовек желео макар за најкраће време. Стварно, Исус Христос je и после смрти остао у заједници с Оцем Својим божанством и човечанском душом, jep je издахнуо с речима: „Оче, у руке твоје предајем дух свој” (Лк. 23, 46) али je Његодо тело најпре било у гробу. Најзад, сотонски карактер смрти у односу на Христа показује се и у томе што Га je довела у ситуацију да има Бога противу Себе и буде под ударом ЕЬеговог страшног проклетства. Исус Христос je, додуше, осуђен на смрт и распет невин, jep Он греха није учинио. Али, Он je примио на себе грехе целога света, те je третиран као грешник, страдајући за туђе грехе. Услед тога, као и услед смрти на крсту, Он je имао Бога противу Себе и ГЬегово страшно проклетство. Jep „Христос нас je искупио од клетве законске поставили за нас клетва jep je написано; „Проклет je сваки који виси на дрвету“ (Гал. 313), 14 Стога што je смрт сотонског, антибожанског, антибогочовечанског и античовечанствог карактера, Исус Христос je до краја живота остао њен непомирљиви непријатељ. Несумтьиво je да Га je тај характер смрти одлучио да реагира на смрт онако како je реагирао. А то значи да се Исус Христос молио Опу да Га мимоиђе чаша смрти, смрт Му je тешко падала, бојао се и стрепео од нье, била Му je потребна утеха с неба и с великом виком je издахнуо не стога што се бојао страшних мучеша која се човечанским снагама тешко могу поднети, него стога што ни за најкраће време није хтео да буде у власти „непријатеља“ и Бога има противу Себе са ГЬеговим страпшим проклет-

12 Arnvrosije Milanski, Exameron, XCV; Lukas Kommentar VII,' 110

13 Karl Barth, Kirchliche Dogmatik, Zürich 1948 111, 2, 777

u Zlatoustl, Erklärung des Galaterbriefes, К. 111, v. 13, стр. 94

15 Oscar Cullmann, Unsterblichkeit der Seele und Aufersteuhng der Toten, Theologische Zeitschrift, Jahrg. 12, Heft 2, März-April 1956, 132 f. f.