Богословље

15

Смрт je за Исуса Христа страшно зло у религиозном смислу те речи. Она je сама по себи зло, те не може бити добра ни онда кад Служи добром цигьу. Оно што чини да je смрт тако страшно зло да се ни у ком случају не може примити као добро то je њен сотонски и антибожански карактер. Она у суштини није ништа друго него „непријатељ” Божји, како je назива ап. Павле (I Кор. 15, 26), a која се мисао изражава и у Откровењу Јов.ановом, кад се каже да ће смрт бити бачена „у језеро огњено”, које je стварно „друга смрт” (20, 14). Смрт je, дакле, „непријатељ“ Бог-кји који ће на послетку бити уништен. Смрт je „непријатељ” како с обзиром на њено порекло тако и с обзиром на њено дејство. Пореклом je „непријатељ” стога што je последица греха који je човековом непослушношћу и непријатељством према Богу ушао у свет. Јер „кроз једнога човека грех уђе у свет и кроз грех смрт, и тако смрт пређе на све људе, јер су сви згрешили” (Рим. 5, 12). 9 Сотонски и непријатељски, антибожански карактер, пак, њеног дејства показује ce y томе што разара човека кога je створио Бог и тако онемогућава његову заједницу с Њим и остварење његоBoi животное задатка овде на земљи. Јер Бог je створио човека као биће саставл>ено из тела и душе и хоће да буде у зајдниди с њим као с таквим, да би он целим сзојим бићем овладао светом остварујући своје задано подобије на основу дате сличности. Смрћу се, међутим, ремете ови планови Божји. Јер после смрти не може бити праве заједнице између Бога и човека, иахо je душа бесмртна, пошто сама душа није човек као што није човек ни само тело него· обоје заједно уједикьени у једној личности, створеној по слици Божјој. 10 Али, смрћу се не само онемогућава заједнича Бога и човека, него се, што je још горе, пада под власт „непријатеља“ и долази под удар страшног проклетства Божјег. Jep ко се налази у власти смрти тај je на супротној страни од Бога и има Га противу себе, пошто je онај ко je у власти смрти стварно у власти греха. А ко je у власти греха тај не може да изврши вол>у Оца, те je под ударом Његовог страшног проклетства. Jep je написано: „Проклет je сваки који не остане у свему што je написано у књизи законској“, (Гал. 3, 10). 11 Сем тога, смрт je зло, jep je дошла проклетством због греха, те je „плата за грех”. Дакле, смрт je заиста зло због њеног сотонског, антибожанског и античовечанског карактера. Стога што je „непријатељ”, не може се примити мишљење да je смрт добра, или да je само природни догађај; мишљење које се заступа не само у име филозофије него и у име натприродног откровења. Тако, не може се примити учење Амвросија Миланског да je само духовна смрт зло, а да су у погледу телесне смрти мишљења поделена, али да je, како он каже, по мишљењу библиских праведника и многобожачких мислилаца уствари и телесна смрт добра. Jep „смрт значи само крај природе, не казну“. 12 Зашто онда ап. Павле каже да je смрт „плата за грех”, ако· смрт није казна? Не може се примити као биб-

9 Zlatousti, Kommentar zum Römerbrief Кар. V, 1 (Patristićka literafura citira se po nemačkom prevodu „Kirchenväter“)

10 Irinej Lionski, Gegen die Häresien V, Кар. VI, I

11 Zlatousti, Erklärung des Galaterbriefes Кар. 3, стр. 92