Богословље

30

жеговог доцнијег држажа према митрополиту Петру 1859 и 1860 године кад je овај морао дати оставку на положа] и напустити Србију. Христић у својим мемсарима нарочито истине да оно што je остављало особити утисак на све савременике јесте то што je у „доба дуге црквене управе митрополита Петра све српско свештенство било прожмано како поштом и лубавлу према њему тако и својим дужностима према цркви, Жалосне поцепаности и још жалосније политичке и партиске борбе није тада било у реду свештеничком”. Дајући отиту одену улоге митрополита Петра у црквеном животу Србије, Христић каже: „Нико у наше доба није труда поднео и толико добра учинио за српску цркву и српско свештенство колико митрополит 1 Петар. Треба само знати на. каквом je ниском и жалосном ступжу стајало наше свештенство у погледу знажа и образована свога у доба када je Петар постао митрополит, па оценити неуморни рад његов и велике заслуге његове. Тада и проте и попови и калуђери једва да су знали читати и писати, а кад je Петар године 1858 био принуђен оставити Србију, једва да je била једна петина свештеника који нису Богословију свршили. Па и они, који нису били богословци, њих je Петар и речју писменим упутствима толико обрадио и дотерао да су постали добри и угледни пастири. Петар се није ограничио на безбројне циркуларе и упутства која je сам састављао и скоро сваке неделе протама и намесницима слао, него je ове често и себи звао, па их учио и упућивао на све што су требали и они и подручно им свештенство да знају и да чине”. У својим мемоарима Христић много замера приврженичима кнеза Милоша што су, после Милошевог поновног доласка на српски престо 1858 године, „протерали овог заслужног архипастира (митрополита Петра), што није хтео за време владавиине кнеза Александра Карађорђевића шуровати са опозицијам, но je остао веран своме владаоцу и по науди Христовој истински и искрено молио се Боу за њега”. Овде треба истаћи да je митрополит Петар живео у најбурније доба политичке историје Србије. За време док je он био на челу православие цркве у Србији, одиграли су се најбурнији политички догађаји: протеривање кнеза Милоша 1839 године, кнеза Михаила 1842 године и кнеза Александра 1858 године. Поред тога у ово доба било je и неколико политичких буна унутра у земли. Требало je доста мудрости, такта и постојаности да би се у том несигурном и често променливом политичком стажу човек могао одржати на висини свога положаја и не дозволили да буде увучен у политичке комбинације и размирице. Такав став имао je митрополит Петар. Посветивши се сав црквеним пословима и заузимајући подједнако држаже према свакоме, митрополит Петар се није хтео упуштати ни у какве политичке борбе нити прилазити ни једној противничкој страни. Главна замерка унижена му je од стране присталица кнеза Милоша што није хтео помагати опозиЦиЈУ У борби против кнеза Александра. А с друге стране, он се није хтео упуштати у мале и ситне политичке рачуне присталица владајућег кнеза нити дозволили да га увуку у ма какву прлитичку борбу. Стога су.присталице кнеза Милоша, када су успели да на Светоандрејској скупштини збаце кнеза Александра и врате кнеза Милоша, ру-