Богословље

100

Уметност води даље, делима надискуствене вредности. Изграђивање_.уметничког духа васпитањем служи стварању погледа на свет у коме се естетско доживљава као одлика апсолутног стваралачког принципа. Творац целокупности мора да има естетски формативну снагу, јер иначе не би могао да створи лепоту у своме делу. 1 в. Игра у васпитању може да буде само припрема за уметност али не претставља увођење у праву уметност. Она није ни нижи степей уметности него битно различита од ње. То je чисто животна функцнја и нема везе са вредностима, до којих уметност проднре и којима води. Зато васпитање за уметност може да се припреми и допуни, али не да се замени игром. И зато je задовољство које се доживљава y игри другачнје од задовољства доживљеног у уметности. Пре свега ово друго je далеко сложеније, дубље, разноврсније него оно у нгри које je само или бар претежно нагонско. > г. Игра душевно одмара човека чак и кад га телесно замара. Уметничко стварање увек замара као сваки други рад. Стваралац у уметности одмара се игром, али обратна потреба и могућност не постоји. Одрастао човек прибегава игри као одмору, разоноди, промени, док се дете једино игром замара и изживљава. 3. Теоријом идентификације може се назвати учење мислилаца који идентификују лепоту са задовољством. По њима се смнсао уметности може тражнти само у задовољству, у уживању које пружају њена дела. Лепота je задовољство које je остварено; она je y уживању које изазива доживљавање уметности. Лепота je објективирано задовољство, оно које je добило облик особина ствари. Уметност постаје из „захтева за забавом“. 2 У уметничкој контемплацији само се рефлектује пријатно расположење. Лепо je оно што je пријатно. Уметност стога пружа одмор и смирење. 3 Из досад реченога јасно излази како се има да схвати задовољство ко je пружа уметност, како га претставља објективна анализа. Само тако би ова теорија имала свој смнсао и оправданье. Иначе, на њу се односе све примедбе које не може да оправда хедонизам ни у једном свом облику. Уметничка контемплација je неутрална према задовољству-незадовољству 4 . За васпитање je важно подвућн нарочито да само активно доживљавање уметности претставља предмет васпитања. НЬегов значај не пориче нико у уметности или науци о васпнтању. Нэегова нега иде упоредо са васпитањем личности у њеном ннтелектуалном и морално-религиозном развоју. Напротив, ментално пасивно уживање у уметности није предмет васпитања; оно се јавља и развија само собой и осигурано je у нагоннма. Ако узме веће размере претставља чак сметньу за развој уметничког духа и захтева васпитно лечење.

1 Плотин: „Сваки стваралачки принцип ]е виши од остварене ствари*; Цитат: КаИеп. н. и. м. Driesch: „Der Grund Ist reicher an Mannigfaltigkeit als Folge*. Wirklichkeitslehre; Leipzig, 1917; 63 н даље.

2 Santayana, Q : The Seuse of Beauty, New York, 1936; 22 и д.

■ Ducasse, J. C.: The Phllosophy üf Art. Цитат: Carrltt пом. дело 312.

Ј Види Volkelt, J.; System der Ästhetik. München, 1914; 111, 533 и даље. Нарочито добро; о контемплацији Косирер у пом. делу 188, и Müller —Freieniels: Psychologie der Kunst. Од стариЈих о .душевном миру“ и контемплацнји писали су доста Шопенхауер и стончарн.