Богословље

111

ΑΡΧΙΜ, IΕΡΩΝΓΜOΓ I. ΚΟΤΣΩΝΗ,

Ή κανονική άποφις περί τής επικοινωνίας μετά των 'ετεροδόξων (intercommunio). Έν Άθ-ήναις 1957, 332.

У жељи да би хришћанска црква са својим узвишеыим идеалима и циљевима могла што болье послужит човечанству јављају се гласови из свих дело хришћанства који траже начин и пут за боље разумевагье к указују на препреке које стоје између разних вероисповести. Вероватно са том намером појавила се у овој, 1957 години, између осталих и ова веома интересантна књига. У овој својој најновијој књизи »Канонски поглед 'на међусобну заједницу лица разних вероисповести« др Коцонис расправља овде о једном врло важном и увек актуелном питању, —· о међусобном учествовању православних са иноверцима у богослужењу и о осталим њиховим односима. Према православном схватагьу intercommunio in sacris значи и догматско уједињење у свему. Писац каже да нема св. тајне иноверних која би могла бити призната сама по себи (per se) као потпуно ваљана, са стране канонског гледишта. Не .може бити са тачно канонског аспекта заједнице православног са иновернима у св. тајнама, пошто божанска благодат делује унутар цркве а не споља. Али ако се признаку неке св. тајне иноверцима који ступају у православну цркву, онда у том случају преовлађује једино тзв. »црквена икономија«. Писац овде најпре даје једно кратко тумачење значегьа термина »заједнице« и каже да постоје три начина на које се може остваривати »међусобна заједница« између лица разних вероисповести. Прва je у смислу заједнице преко св. причешћа; друга je преко других св. тајни и преко богослужења уопште, a трећа je »заједница« изван богослужења, на другим пољима. Ове три различите врете међусобне заједнице постале су у току историског развитка цркве и примене канонског стана на ово питанье. Према писцу историски развитая овога питагьа може се поделити на четири периода: Први период, до поделе цркве (1054), у коме се црква држала тачно канонских погледа по питању односа између цркве и отпадника. У другом периоду, од поделе цркве до почетка XVIII в., било je више покушаја да се силом наметну заједнички односи са лицима ко ja нису исте вероисповести. Трећи период, од почетка XVIII до друге половине XIX в., одликује се сталним тражењем иноверних да дођу у додир и обредну заједницу са православном црквом и у коме je држање цркве остало доследно канонским захтевима. Најзад, четврти период, од друге половине прошлога века па до данас, може се окарактерисати као стално истраживанье комбинација о већој или мањој ваљаности канона нарочито с погледом на ова питакьа, Пошто су многи веровали да je близу уједињење, бар са англиканцима, то je и више озбиљних научника отступало од линије »тачности« (exactus) канона правећи уступке, које су помоћу »икономије« оправдавали. Задржавајући ce детаљније на појединим св. тајнама писац даје општи закључак по коме православна црква прећутно признаје св. тајну свештенства код иноверних, допушта »заједницу« при богослужењу, код мешовитих бракова, погреба, кропљења св, водом, присуствовања литијама