Богословље

и другим церемонијама, заједничку употребу храмова, примагье анафоре, измену проповедника итд. A изван богослужења заједничко учешће на конференцијама, разним дискусијама и кооперацией у више облика мисионарства и харитативним акцијама. Најзад писац износи своје мишљење по питањима на који начин и које су институције које би могле одлучивати и доносити решења о ближим контактима са иновернима? И на крају каже да je /његова »студија строга у испитиваньу канонских погледа на међуверска мешања и да пружа истину, а самим тим служи узвишеном циљу уједињења свих«, завршавајући je речима Хомјакова: »Видљива црква на земљи мора да живи у комплетној заједници са целим телом цркве чија je глава Христос«. Из излагања садржаја види се колико je ова студија интересантна за свакога ко се бави овим проблемой, јер пружа изобшье материјала и став са православие тачке гледишта. Истина писац признаје да je доста оштар у изношењу канонских погледа по разним питањима међусобног додифа православних са иноверним, али могло би му се приговорити да није увек и по свим питањима подједнако доследан. Поред тога опажају се и озбшьни пропусти, па чак* и противречности. Тако напр. на једном месту каже да канони дозвољавају измену иноверних проповедника (?), а на другом да се заједничко васпитање не може спроводити са канонског погледа. А зар проповедништво не носи велики део васпитне улоге православие цркве?

Др Благота Гардашевић

112

Уредништво je крајем новембра о. г. закључило прнјем рукописа објављенм у овој свесцн која, изузетно, износи седам табака. Штампа Графичко предузеће .Академија“, Београд, Космајск* ул. 28