Богословље

У многобожачкој реторици надгробие проповеди (“επιτάφιοι λόγοι) чнниле су засебну врсту похвалних беседа. Пошто су црквенн проповедници у обради овнх других донекле зависили од многобожачке реторике, то се њен утицај морао опазити и на првим. Многобожачкн ретори су познавали четири врсте надгробних говора: το καθαρόν ’εγκώμιον, који се говорио након дужег времена од смрти лица коме ce посвећивао; δ “επιτάφιος λόγος - надгробна проповед у правом смислу; ή μονωδία говор који je имао цнљ да ожали умрлог н δ παραμυθητικός λόγος беседа изговорена ради утехе онима који су осталн међу живима. Распоред материала у свакој од те четири врсте надгробних говора потчињавао се, такође, извесннм општим местима, топнкама. Ево, напр. како се правила утешна беседа: најпре je долазио увод, затим похвала и плач над умрлнм (τά’εγκώμια καί θρήνος), па утеха живима (τό παραμυθητικόν μέρος), узета из размишљања о природи човека и о бољој судбини умрлих, обраћања умрлима као онима који заједно пребивају с боговима с новом похвалой и ублажавањем и, најзад, закључак. 10 Од битне важности у овој схеми претставља плач с похвалой умрлога и утеха слушаодима. 11 Ова три елемента ушла су и у црквену проповед, али су у њој добили одговорајућн карактер и садржину. Преобратнли су се у хришћанско саучешће о догађају смрти, у похвалу врлини покојника и у утеху вернима надом на блажени живот у Христу и на васкрсење из мртвих. Ово се врло јасно опажа у надгробним проповедима код поменута три велика св. ода. Од св. Григорнја Богослова нмамо четири надгробие проповеди: брату-Кесарију, сестри-Горгонијн, оцу-епископу Григорију и св. Василију Великом. У првој проповеди св. Григорије јасно сведочи да je у његово време већ постојао обичај да се говоре надгробие проповеди. „Једнн се каже он припремају да тугују и самном да лију сузе, другн се надају да ће заситити слух и добити задовољство, претпостављајући да ћу и несрећу употребити за то да себе покажем“. 12 Очевидно je да je тај обнчај позајмљен од многобожачких ретора који су се корнстили сваким случајем да бн показали своје лепо говорништво, које je било високо цењено од многобожачке масе. Григорије Богослов сматра да надгробие проповеди потпуно одговарају хришћанском начину расуђивања, те тако и одређује задатак своје беседе. „Лијем сузе и поштујем (умрлога) дивљењем, колико то допушта дати закон. Јер, ово није страно нашем расуђивању . . . Затим ћу показати немоћ људске природе, потсетићу и о достојанству душе. Чим ожалошћенима дам потребну утеху, туту ћу да одведем од телесног и временског ка духовном и вечном“, 11 Доследан оваквом плану, проповедник први део своје проповеди посвећује похвали почившега Кесарија. Ту он говори о његовим побожним родитељима, о врлинама које je показивао од детињства до зрелог узраста, о лепим особннама ньеговог карактера и о ньеговим славним делима. Ову похвалу пропо-

10 S. Bauer, Die Trostreden des Gregorlos von Nyssa (Marburg 1892) S. 26; Архим. Модестъ, Св. АстерШ Амасlйскlй (Москва 1911) стр. 71 72.

11 У старим реторикама: laus lamentatlo consolatio.

12 S. Gregorius Nazianzenus, Oratio VII in laudern Caesarii fratris, MPQ 35, 755.

13 S. Gregorius Nazianzenus, Oratio VII ln laudern Caesarii fratris, MPG 35, 757 A,