Богословље

24

примени нека правила која су обрађена од стране многобожачких ретора. Код њега стварно налазимо у то време обичну поделу беседе на делове и извесно подударање у излагању сваког дела са оним што се одобравало од савремених, професионалних ретора. Ипак, облик његових похвалних беседа служи му увек само као средство за успешно постизање главног циља црквене проповеди, коме он никада није жртвовао ораторске предрасуде. У истом духу и правду продужавао je стваралаштво у области похвалних беседа и св. Јован Златоуст. Он нам je оставио савршене обрасце овога облика црквене проповеди, Све што je могло дата реторско искуство у односу на сползашње начине говорничког излагања, у односу на разноврсност и елеганцнју говора, с једне стране, и све што je могло да створи хришћанско религиозно расположение и високо поштовање светости црквене проповедаонице, с друге стране, нашло je свој пуни изражај у похвалним беседама св. Јована. Оне се одлнкују не само јединством садржине, због чега слушаоци могу лако да их прате, него и богатством и дубином религнозно-моралне едифнкације која се код Златоуста јавља као циљ беседе. „На овај свети празник и славље, говори он на једном месту, сазвао нас je блажени Варлаам, не због тога да би ми њега прослављали, него да би му следили, и не због тога да би били слушаоци похвала, него да би подражавали његовим подвизима“. 8 Похвалне беседе имају и даљњу нсторију, али ћемо се ми овде зауставитн зато што се почетак црквених надгробних проповеди, о којима треба да расправљамо, односи на IV век. Оне и по своме првобитном карактеру и правцу имају генетичку везу с похвалним беседама баш овога века.

Хришћанска старина није знала за надгробие црквене проповеди. Црква за прва три века није пратила умрле до места њихова вечног мира уметничким беседама црквених проповедника, него својим молитвама и свршавањем евхаристиске жртве. Надгробие проповеди јављају се тек у IV веку. Тада je владајући положај цркве давао могућностн да се погреб хришћана, а нарочито оних који су се прославили својим црквено-друштвеним радом и побожношћу, пропраћа нзвесном необнчном славом, коју je и надгробна проповед црквеног беседннка требало да увећа. Јевсевије Кесарискн сведочи да je Константин Велики једанпут изговорио надгробну проповед (’επικήδείον ■ τινά λόγον) у којој je изнео своје мисли о бесмртноста душе, о земаљском животу праведника и о срећи коју je Бог припремио онима хоји га воле. 9 Познато je, даље, да je сам Јевсевнје Кесариски изговорио надгробну проповед Константину Великом. Али као прави творци и законодавци у овој области јавили су се славнн црквени проповедници друге половине IV века св. Григорије Богослов, Григорије Ниски и Амвросије Милански.

8 S. Joannes Chrysostomus, Laudatio S. Barlaam maptyris, MPG 50, 675.

9 Eusebius Caesariensls, De vita lmp. Constantin!, lib. IV, cap. 55, MPG 20, 1205 BC-