Богословље

23

ce људи веселе духовним весељем при потсећању о заслугама праведника, побуђујући се за такмичење и подражавање добрима о којима слушају. . . Када препричавамо живот онога који ce прославио богобојажљивошћу, ми пре свега прослављамо Владику у слугама његовим, а хвалимо праведнике сведочењем о томе што знамо и народ увесељавамо слушањем онога што je прелепо.“ 5 У похвалним беседама св. Василија Великог je необично то што се у њима ннкада не опажа стремљење да се постави као пример за подражавање један или други подвиг мученика који се прослављају. Нарочитога признва за подражавање код њега не налазимо. Он je као црквени учитељ с изврсним проповедничким укусом одлично схватио да je прелепо описивање светитељских подвига кадро само собой да побуди слушаоце за њиховр подражавање. Св. Григорије Богослов je, такође, написао мало похвалних беседа. Оне се, поред многих својих неупоредивих ораторских атрибута, одликују истим духом религиозног поштовања према подвизима св. мученика и исповедника, истим духом хришћанске едификације, какав видимо и код св. Василија. Проповедник увек тежи да код слушалаца створи такво побожно расположение, при коме би подражавање врлинама хваљених светитеља сачињавало унутрашњу потребу њихова срца. „Хвалећи Атанасија, ja ћу хвалитити врлину говори, он у својој похвалној беседи св. Атанасију Великом a хвалећи врлину, ja ћу хвалити самога Бога, од кога je у људи и врлина и дар препорода и повратка к њему“. 6 Ова мисао може да послужи као најбоља карактеристика похвалних беседа св. Григорија Богослова. Похвалу врлини и њеном највишем извору, Богу, он накада не заборавља. Чак и у случајевима кад мора да говори о чисто земаљским стварима, које се тичу свакидашњег живота праведника које прославља, он те ствари уме да узвиси до прослављања Бога и врлине. „Неправилно je мислити, каже он, да ће бити увредљиво за подвижника, ако се напомиње о његовим непохвалним делима. У таквом случају ни велики Павле не би заслуживао нашу похвалу, а цариник Матеј би прнпадао најпорочнијим људима, а исто тако и овај Кипријан. Али Павле због тога и потсећа на своја гоњења и на то како се изменио предмет његове ревности, како би упоређивањем једног с другим што више прославио Добротвора . . . И Кипријан у датој проповеди излаже на срамоту свој порочан живот, како би и ово, тј. своју исповест, принео на дар Богу, и многима од оних који се одвраћају од порочног живота указао на пут добре наде“/ С такве тачке гледишта потпуно je разумљиво што се св. Григорије Богослов никада није устручавао да све, проповедни материјал, потчини обради и од тога направи најбољу употребу за поуку и едификацију слушалаца. Неоспорно je да je св. Григорије Богослов ценно уметност лепог говорништва. Стога je, наравно, у својим похвалним беседама морао да

5 S. Basilius Magnus, Homilia XVIII in Gordium martyrem, MPQ 31, 489 CD, 492 AB.

6 S. Qregorlus Nazianzenus, Oratio XXI in laudem magni Athanasli episcopi Alexandrinl, MPQ 35, 1084 A.

7 S. Qregorlus Nazianzenus, Oratio XXIV in lauđem S. martyris Cypriani, MPG 35, 1177 AB.