Богословље

према многобожачкој образованости у IV веку. Од многобожачких ретора нарочитим ауторитетом се корнстио, у односу на похвалну беседу, Менандар (111 в. по Хр). Он je написао специјално дело „Περί 'επιδεικτικών", у коме се налазе подробна упутства у вези са питањима облика похвалне беседе и начина њеног састављања, одн. избора и распореда градива по извесним топикама (τόποι 'εγκωμιαστικοί), Његове топике су имале велико значење за ораторе. Оне су им омогућивале да лако распоређују скупљени материјал и на тај начин им ослобађале стваралачку, интелектуалну енергију, неопходну за најбољу обраду књнжевне, стилске стране похвалних беседа, у којој су многобошци и гледали ньихов raison d’être. Међутим, само je собой разумљиво да хришћански поповедннци по суштини ствари нису могли да се придржавају теорије многобожачке енкомије у свима њеним детаљима. Стога су морали да je подвргну знатној измени. Они су je с једне стране прилагодили хришћанском погледу на достојанство човека, по коме у очима правде и светостн Божје имају вредност унутрашње особине бесмртна, богоподобна духа човекова а не спољашња земаљска преимућства, ас друге стране ослободили je од свих елемената ораторске таштине и потчинили je високим циљевима црквене проповедаонице: да служи делу хришћанског поучавања, делу остварења Царства Божјег на земљи. У ова два правда стварно су и изведене измене у античкој теорији похвалне беседе. Ово су учинили св. Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст. Стога се они јављају и као законодавцн у овој области проповедништва. Св. Василије Велики нам je оставио мало похвалних беседа. Међутим, све оне претстављају праве перле црквеног говорништва, не само у односу на садржину, него, што je за нас у овом случају особито важно, и у односу на конструкцију и књижевну форму изражавања. Иако je знао реторске укусе свога времена, св. Василије није сматрао за могуће да се са црквене проповедаонице удовољава таквим укусима, прожетим духом многобоштва, те стога и недостојним хришћанске вере. Он je био нарочито строг у питању похвалних говора који су се могли врло лако склањати на страну разннх многобожачких предубеђења. „Божанска школа каже он на једном месту не зна за законе похвалних говора. Она, као нетто што je у довољној мери корисно, приписује похвалној речи сведочанства о делима, приписује похвали светих њихово стремљење ка врлини. Као што je закон похвалних говора у томе да се упозна завичај, прикаже порекло и опише васпитање, тако je и наше правило у томе да их. поткрепљујемо оним фактима који припадају свакоме од нас." 4 Циль похвалних беседа треба да буде буђење успомене на светитеље, како бн им подражавали. Објашњавајући, у беседи на дан св. мученика Гордија, изреку из књиге Прнча Соломонових „Похвалама праведника весели се народ“ (10, 7), св. Василије пише: „Шта значи ова загонетка у писца књиге Прича: да ли то, кад какав било ретор или искусни беседник састави проповед на дивљење слушалаца да се тада веселе льуди некаквим заносннм звуком који пријатно изненађује слух, одобравајућн и пронађене мисли, и распоред, и раскош, и складан ток говора ... А шта он говори? То што

4 S. Basilius Magnus, Homllla XVIII in Qordium martyrera, n. 2, MPG 31, 492 C.