Богословље

Надгробие проповеди имају врло интересантну и едификаторну историју чије би објашњење, у свима њеним подробностима, могло донети велику корист не само у научном, него и на практичном плану. Она би нам показала да су се надгробие проповеди увек потчињавале, а и сада треба да се потчињавају, извесној омилитичкој традицији и да сваки говор о умрлом не може бити допуштен са црквене проповедаонице у својству црквене проповеди. За историчаре црквене проповеди je без сваке сумње да надгробие проповеди (оЕ ’ετατάφιοι λόγοι) имају генетичку везу са тзв. похвалама или похвалним беседама (τα ’εγκώμια, ос "εγκωμιαστικοί λόγοι) у част св. мученика. Похвалне беседе су опет у вези са тзв. μαρτύρια, мученичким актима дубоке хришћанске старине, који су се у најстарије доба читали за време богослужегьа. 2 Најранији мартирији су имали врло неједнаку садржину. У њима се обично означавало име мученика, време (за кога цара, епарха, префекта) и врста његове смрти. Без обзира на тако оскудну, календарску садржину, верни су се према њима односили с великом љубављу, брижљиво их чували, читали их и њима се поучавали. Касније, када су хришћани добили могућност да се корнете званичним многобожачким запненицима судских процеса мученицима, у мартирије су почели да уносе описе тих процеса и подробности односно исповедања хришћанске вере од стране мученика. У овом ступњу свога развоја мученички акти се јављају као наједификаторнији део првобитне хришћанске писмености и њихово читање на црквенобогослужбеним скуповима као незаменљиво „ради поуке и утврђивања будућих подвижника“.* Али у IV веку мученичке акте почеле су да потискују похвале или похвалне беседе. Иако се ове ннсу појавиле у цркви и добиле широки развој без знатног утицаја тадашњег многобожачког говорништва, ипак, по својој суштини, оне се морају посматрати као проповедна обрада мученичких аката ради црквене едификације верних у дане успомене на св. мученике. У те дане народног славља верни су се обично скупљали око гробља св. мученика и ту остајали до вечери, а црквени проповедници су их поучавали беседама у похвалу виновницима религиозное славља. Касније су оваквим светлим празницима, који су пропраћани свечаннм богослужењима и произноженьем нарочитнх похвалних беседа, били присаједињени дани успомене и других св. угодника Божјих. И у част њихову су се, такође, састављале и произносиле похвале εγκώμια. Тако се црквена проповедаоница обогатила новим обликом проповеди. Какав карактер су имале похвалне беседе у првом, уједно и најсјајнијем периоду своје историје? Ово питање je за нас тим значајније што je време јављања похвалних беседа (IV в.) период који je положио основе црквеном проповедништву уопште. У прво време црквени проповедници, излазећи на проповедаоницу с похвалним беседама у част мученика, морали су да се држе оних спољашњих начина ораторског искуства који су били разрађени за ’εγκώμια од многобожачких ретора. Извесна њихова зависност од ових потпуно je природна кад се зна за постојање ближих односа уопште

2 Уп. F. Hetlinger, ор. cil. S. 480 f.

2 Eusebius Caesariensis, Historia ecclesiastica, lib. IV, cap. 15, MPQ 20, 362,