Богословље

32

нз љубави према ономе кога смрт отима, а понекад и из превелике привезаности за земљу и њене радости, од заборављања онога што je једино потребно. Надгробна проповед треба да уздиже слушаоце ка небесном свету, ка Богу. Она треба да покаже блаженство пребнвања у становима Оца Небеског и да правилно осветли све оно што je земаљско. У светлости вечности свака земаљска туга има само извесно значење и служи као неопходна опомена да ће некада настати време у коме више неће бити ни болести, ни жалости, ни уздисања. Пробуднти тврду наду на ово будуће, блажено стање, које очекује све нас ако у животу будемо прави хришћани и потсетити да се наши покојници већ њнме наслађују, по њиховој вери у Господа Исуса Христа и добрим делима, чине крајњи циљ коме треба да тежи свака надгробна проповед. Оваква je, отприлике, теорија црквених надгробних проповеди, заснована на историским фактима златног периода црквеног проповедништва. Није тешко да се внди да та теорија не ствара повољне услове за шири развој надгробие проповеди у цркви. Отуда, после IV века, не сретамо, не само угледних, него и коликотолико значајнијих проповедннх произвола ове врсте, ни на Истоку, нити на Западу. Тек крајем XVII века je знаменита француски проповедник Босје својим надгробннм проповедима оживео дотле заборављени облик црквеног говорништва и утицао на буђење стваралаштва у овој области проповедништва. Интересантно je да je то стваралаштво било сасвим краткотрајно и да нигде није истакло неке нарочите проповедничке таленте. Ово још јаче подвлачи изузетан характер надгробие проповеди, према којој се и савремени црквени проповедници морају да односе са свом озбнљношћу.

Zusammenfassung

Dr. ČEDOMIR S. DRAŠKOVIĆ

DER RÜCKBLICK AUF EINE PREDIGTART

Grabreden (οί επιτάφια λόγοι) hängen genetisch mit den sogenannten Lobreden (τά εγκώμια, οι εγκωμιαστικοί λόγοι) zu Ehren der heiligen Märtyrer zusammen. Die Lobreden ihrerseits hängen mit den sogenannten μαρτύρια Märtyrerakten zusammen, die in ältester Zeit während des Gottesdienstes gelesen wurden. In der ersten Zeit hielten sich die Kirchenprediger an die Rednererfahrungen, welche von den polytheistischen Rednern für έγκώμια ausgearbeitet worden waren. In erster Linie hatte sie Menander (3. Jh.) durch sein Werk „Περί επιδεικτικών“ beeinflusst. Die christlichen Prediger änderten jedoch die Theorie der polytheistischen Enkomiastik bedeutend, indem sie diese den christlichen Ansichten über Menschenwürde und die Zwecke der Kirchenpredigt anpassten. Diese Änderungen sind Basilius Magnus, Gregorius Nazianzenus und Johannes Chrysostomus zuzuschreiben.